marchelina
26.01.2012., četvrtak
Život selebritija, 1.dijo - Šušur
|
Kad je počeja cili ovi šušur okolo knjige, mislila san da to neće bit posebno naporno i da ću ja to sve odradit s livon rukon. Ma je, kako ti kupus. Nevjerojatno je kako čovik uleti u bubanj, kako se izgubi u svemu tome. Dobro, moju situaciju pogoršava činjenica da san ja izgubljena u vrimenu i prostoru i inače. Počelo je tako šta je sve više judi krenilo smenon zakazivat sastanke i razgovore i intervjue, šta usmene šta pismene. U jednom momentu san svatila da gubin kontrolu nad svime time, da više ne znan ni s kim, ni kad, ni di, ni zašto san se dogovorila. Jutros na primjer me zvalo sa radijo Trogira da bi li ja dala izjavu. Izjave san naučila davat, dobar dan hvala šta ste došli, dobardan hvala šta ste me pozvali, kako van kupus, pardon, kako van knjiga, pozdrav slušateljima, hvala mami i tati, Hajduk živi vječno, da, sve je krenilo sa bloga, ne, ne znan kad će druga knjiga, dramatcka stanka, ali već san je počela pisat, misterijozni uzdah, i to je to. Ali jutros kad su me ovi zvali nisan još bila popila kavu, a sinoć poslin promocije se degustiralo kod mog brata vino sa Lastova. Ubijte me ako se sićan šta san izjavila za taj radijo. Ali san bar mirna, sigurno me neće više nikad zvat da dajen izjave. Možda me i tuže, ko zna. U svakon slučaju, da se vratin na šušur. Počela su kašnjenja, panika, izvinjavanja, ovo ono...i tako mi je jedan dan neko savjetova da ili nabavin pijara ili rokovnik di ću sve zapisivat. Pošto za pijara neman para, odlučila san se za rokovnik. Mrtva ozbijna san kupila lipi debeli rokovnik sa datumiman i svime šta triba, i krenila zapisivat sve dnevne obaveze. To je izgledalo otprilike ovako: 08.00 - kupit spizu 09.00 - zavrtit mašinu robe 12.00 - javit se na taj i taj radio 14.00 - objasnit malome da će ručak kasnit jedno sedan dana 15.30 - sastanak sa judima koji sudjeluju na promociji 16.00 - intervju za te i te novine 17.00 - sastanak sa drugim judima koji sudjeluju u promociji 18.00 - izvadit iz kese spizu koju san kupila u 08.00 19.00 - objasnit malome da će kasnit i večera 20.00 - objasnit malome da nema ništa loše u naručivanju pizze svaki drugi dan 21.00 - zvat bivšeg muža i pitat ga bi li primija malog kod sebe na hranu jedno petnajst sljedećih godina dok ja ne steknen financijske osnove za zapošljavanje kućne pomoćnice 22.00 - rastrit robu šta san je oprala u 09.00 ujutro 23.00 - sutra ujutro opet povirit u rokovnik Sljedeći dan, zapisano na računu iz dućana: 08.00 - izgubila rokovnik, kupit novi. Tako san odustala od rokovnika, jer mi je višesatno traženje istoga po kući samo postala jedna obaveza više, i prepustila se intuiciji. A intuicija mi je govorila da se moj, i inače kaotični dnevni ritam, zakonplicira do krajnjih granica. Pola judi koje san tribala zvat na promociju nisan stigla njanci nazvat. Pola onih kojima san tribala odgovorit na mail više ne pričaju smenon. Naime, dnevno san dobijala jedno dvi iljade tristašezdeset osan mailova. Uvatila me panika, neki ljudi su se ljutili, a ja san se pritvorila u hodajuće "Izvinjavan se, ispričavan se, izvinjavan se, ispričavan se". Tako da san sad shvatila kako to čovik postane "uobraženi selebriti". Tako šta nema mogućnost klonirat se, a niti zaposlit jude da mu rješavaju, dogovaraju i podsjećaju ga na sve šta triba obavit. Sve u svemu, vrlo brzo san se zaželila anonimnosti, koliko god san prije volila komunicirat i laprdat. Osim toga, ja mislin da čovik triba zahvalit svakome ko mu na fejzbuku recimo čestita na knjizi. A na fejzbuku iman na listi 1212 ljudi. Pa ti odgovaraj na čestitke. A drago mi kad mi neko čestita, i drago mi zahvalit, ali na kraju san počela provodit nekoliko sati dnevno samo zahvaljujući na čestitkama, a drugu polovicu dana ispričavajući se onima kojima zbog zahvaljivanja onima prvima nisan stigla odgovorit na mail ili na sms ili na telefonski poziv. I svaki dan pomislin "Aj, još ovo ili ono da obavin, pa ću se malo smirit i odanit." Moš mislit. Kako je rekla Gustirna, zakotrljala se kugla sniga i samo raste. I raste, i raste, i sve mi se čini da će me zgnječit. Ipak, bar je ova splitska promocija iza mene, pa mi se čini da ipak mogu malo stat, uzet zraka. Zato me evo na blogu, napokon. Ka da san se vratila doma. Aj, poslin ću o promociji, ne mogu sve odjedanput, puno mi je. |
25.01.2012., srijeda
Brat i dijalozi mog života
|
Ja: Brale, jesi li bija glasat? Brat: Nisan. Ja: Zašto? Brat: Ne da mi se ić izvadit osobnu, a kamoli šta jače od toga. Ja: Ček, znači nemaš osobnu? Brat: Neman. Al' ima san je! Prije dvi godine. Pa je pukla. Ja: Pa jel ti nezgodno bez nje? Brat: Je. Kad me zaustavi pandurija. Neki dan me jedan zaustavija i na motorolu provjerava moj identitet. I govori "Šjor, pa vi ste se prije dvi godine odjavili sa Visa? A di ste sad?" Ja: Pa šta si mu reka, da di si? Brat: Reka san mu da san još na trajektu. |
23.01.2012., ponedjeljak
Udri knjigu na veselje
|
Počeli su mi svi prigovarat da san zaboravila na moj blog. A svašta. Kako mogu zaboravit misto di je u stvari sve i počelo? Iljadu puta san otvorila editor u pokušaju da nešto napišen, ali nije bilo šanse. To mi je uvik tako kad iman previše toga za reć. Zablokiran. Vajda mi je tribalo malo vrimena da se sve slegne. Možda ja još dugo ne bi ništa napisala, ali mi je počeja falit Mirče. Tako van je to, čovik se navikne na to da ga nazivaju izdajicon hrvacke domovine, urbanin Jugoslavenon, jugonostalgičaron i četnikon i poslin jednostavno više ne more bez toga. A sigurna san da i ja njemu falin, nemoš čoviku tako naglo ukinit terapiju. Daklem, ne znan odakle bi počela, možda najboje od toga da mi je knjiga napokon izašla i da je gotovo sa onin iščekivanjem i strepnjama. Taman san mislila da san se sad riješila onog pitanja "Kače knjiga?", kad je krenilo sa novin pitanjem "Di se može kupit knjiga?". Pa dobro bogamu, nikad čovik mira ne more imat. Ja san mislila da kad čovik objavi knjigu onda nekin automatizmon i zdravon logikon knjiga završi u knjižarama, ali nije to baš tako jednostavno. Prvih dvadesetak dana knjige nije bilo nigdi osim na web knjižari, i u jednoj jedinoj knjižari u Splitu. Onda se čudiš, pa se počneš raspitivat, i svatiš da ako sam ne poguraš, niko neće knjigu ni vidit. Možda ja ne bi toliko ni forsirala sve to, ali moji prijateji i kolege blogeri nisu tili pustit da to ide tako. Prvo san jedan dan obilazila grad sa Gustirnom i mislin da više od srama neću uć u tu knjižaru u koju san bila s njom došla. Naime, u toj knjižari je bilo moje knjige, ali je Gustirna smatrala da je nisu stavili na dovoljno vidno misto pa je judima napravila đunbus. Lipo je uzela moju knjigu i stavila je na vrh police, a prethodno je s nje makla sve Dostojevske, Tolstoje, Kafke, Dežuloviće, Feriće i Tomiće. Evo crno na bilo:   Ja san se pravila da nisan s njom i bilo mi je masu neugodno. A opet mi je bilo drago zbog te blogerske solidarnosti. Međutim, to joj nije bilo dosta, nego je natirala i prijatejicu koja je bila s nama da kupi moju knjigu. Prvo jon je lipo rekla da je kupi, a kad je ova odbila, počela je sa prijetnjama i ucjenama, pa je bidna žena popustila. Meni se ta metoda učinila zgodnom pa san kad san došla doma počela i ja nazivat rodbinu i prijateje i uz mali pritisak i prijetnje i ucjene svi su odlučili kupit knjigu. Poslin mi je postalo normalno šetat po gradu i provjeravat di ima knjige a di je nema. U jednu knjižaru san dolazila svaki dan sedan dana zaredom. Lipo dođen, i obavin obavijesni razgovor: - Dobar dan. - Dobar dan. - Imate li Marčelinu? - Nemamo. - Kako to mislite, nemate? - Tako kako san reka. - Nemate Marčelinu?! - Nikad čuja. Tu ga ja mrko pogledan i uvriđeno izađen iz knjižare. Sedmi dan je smenon u obilazak krenija i moj prijatej E. Ja prvo nisan tila uć, ali me je E. nagovorija. - Dobar dan. - Dobar dan. - Imate li Marčelinu? - Imamo! Na to se čovik cili sritan okrenija da će uzet knjigu i (pro)dat nam je, međutin mi na to uglas: - Aaaaaaa, super!!! I okrenemo se na peti i razdragano odemo iz knjižare. Oni bidni čovik osta zabezeknut. A kako je moga znat da san ja autorica rečene knjige i da je nisan tražila da je kupin nego samo da vidin imaju li je? Šalu na stranu, moran van priznat da je onaj osjećaj, kad prvi put uzmeš u ruke svoju prvu knjigu, neprocjenjiv. Držala san je na noćnom ormariću i prije nego šta bi zaspala malo bi je listala čudom se čudeći da je većina mojih literarnih ispada sa ovog bloga ukoričena. A ja san se samo zafrkavala i nisan ni u najluđem ludilu mislila da će to neko jednog dana poželit objavit. Ovih dana mi je prva promocija u Splitu, a prije toga san imala najprviju promociju u Beogradu. Tamo su mi sve organizirali moji prijateji tj. redakcija e-novina sa kojima san surađivala svih ovih godina i zahvaljujući njima su se moje priče čitale u ciloj regiji. To kako su me dočekali i šta su sve napravili da mi bude lipo, teško je i opisat. Ali ću van reć da san neplanirano produžila boravak i da mi se bilo teško vratit. A sad nešto šta san u stvari tila odma reć. Neću vas nabrajat, jer bi sigurno nekoga priskočila, ali činjenica je da su moji tekstovi na ovom blogu rasli i bujali dobrim dijelom zbog podrške koju sam na njemu imala. I sto puta se dogodilo da su komentari ispod mojih pričla bili bolji od samih priča. Ta naša interakcija je na mene djelovala motivirajuće, i zato se želin zahvalit svima koji su svih ovih godina na bilo koji način bili uz mene. I pomagali mi i hrabrili me kad je bilo teško. A bilo je. Znate vi... Fala i uredništvu bloga.hr na podršci. I mami i tati šta me stvoriše vako blentavu i laprdavu. Za one koji nemaju informaciju, knjigu je objavila naklada Jesenski i Turk, a za one koji nisu u Splitu, knjiga je na ovoj web adresi superknjižara a ovako nekako izgleda:  A ovdi morete vidit moju zadnju kolumnu na Danas.hr di kontenpliran o ulasku Hrvacke u daprostite EU. E, sad kad san to sve riješila, mogu nastavit pisat moj blog :) |
02.12.2011., petak
Prozor u svijet
|
Neki dan mi je isključilo internet i ja sam se osjećala kao da mi je netko zakucao daskama moj prozor u svijet. Najironičnije od svega je to što se moj kompjuter nalazi tik do pravog prozora, onog kroz koji se zaista vidi svijet. Makla sam se dakle od ugašenog virtualnog prozora i smjestila, pomalo izgubljena, uz taj veliki prozor s pogledom na stvarnost. Navikla da svako jutro uz prvu kafu pregledavam statuse mojih prijatelja na Facebooku, najednom nisam znala što započeti, gdje s rukama i s nogama. Nećemo paničariti, rekoh sebi; ako ne mogu vidjeti statuse na fejsu, mogu umjesto toga pregledati statuse stvari oko sebe. Nije to - to, ali poslužit će da ublaži ovisničku krizu. Bacila sam za početak pogled kroz prozor mog stana i utvrdila status tog dana – sunčano, nebo vedro, bez oblačka. Ovo je za lajkanje, pomislih. S obzirom da se na putanji mog prozorskog horizonta nalazi i onaj jedan jedini cvijet kojeg nadobudno uzgajam, nisam mogla ne ustvrditi, posramljeno, da je status tog cvijeta poprilično kritičan, takoreć' u terminalnoj fazi skapavanja od žeđi. Zgrabila sam najveći vrč kojeg imam u kuhinji, napunila vodom do vrha i obilato zalila jadno stvorenjce. Da je mogao, cvijet bi mi ovo sigurno bio zahvalno zalajkao. Nije loše, pomislih. U nepunih deset minuta jedan lajk sam dala, a jedan dobila. Što sad? Palo mi je na pamet da bih mogla provjeriti statuse nekih članova obitelji koje mjesecima nisam nazvala. Ako me dosad nisu skinuli sa liste rođaka. Nazvala sam prvo mamu. Žena skoro infarkt dobila. Dobiti poziv od mene u deset sati ujutro a nije nitko umro? Pitala me, sa zebnjom u glasu, što se, pobogu, dogodilo? Nisam joj htjela reći da mi je ugasilo internet. Rekoh, „samo da te čujem“. A ona će meni: - Pokvarija ti se kompjuter, ha? Eto što moderne tehnologije naprave od ljudi. Rođena majka ti ne vjeruje da je zoveš iz čista mira. |
29.11.2011., utorak
Uvijek ista slika, isti flash
|
Bila je zima 1980. Sarajevo pod snijegom, a mi pod smijehom. Nas četvero iz Splita, Lila i Vesna iz Beograda, Gonzo i Sanja iz Zagreba, i domaćini, Sarajlije. Majka od domaćina nam je pred put napunila torbe pitama. Do Splita se cijeli vlak hranio njenim pitama. Nikad više takvih pita nismo okusili. Lila i Vesna su bile dvije sestre zaljubljene u dva brata iz moje ulice. Kad je počeo rat, jedan brat je s majkom Hrvaticom ostao braniti Hrvatsku od Srba, a drugi brat je s ocem Srbinom otišao "braniti Srbiju od Hrvata." Vesna je u onom zadnjem pozivu iz Beograda plakala. "Što misliš, pucaju li oni sad negdje jedan na drugoga?" Ona dobra žena što nam je svima bila zapakirala pite za po putu, raznešena je granatom na sarajevskoj tržnici Markale. Gonzo i Sanja iz Zagreba odselili su u Australiju. Ja sam ostala u Splitu. Ionako ne postoji to negdje na svijetu koje bi bilo dovoljno daleko. |
26.11.2011., subota
Ode mi je zima
|
Dida je bija prehlađen. Kad imaš osamdeset godina i prehlađen si, to nije isto ka kad na primjer imaš dvadesetpet i prehlađen si. Mislila san tako. Mislila san, u tim godinama prehlada te satare. Ili ti u najmanju ruku ubije svaku volju za zajebancijom. - Dida, kako si? - pitala san ušavši u kužinu. Sidija je, ka i obično, držeći španjulet među prstima, noga priko noge, a baba na drugoj katrigi, po metra od njega. - A evo ćerce moja, dobro san fala bogu. - Nešto si se malo priladija, čini mi se? - A di neću. Ova tvoja baba hrče pa san ti cilu noć na promaji! - 'Nako te đava odnija šta ja hrčen! - uzburkala se baba. Uvik je zna kako je uzburkat. Proslavili smo sve njihove pireve, brončani, srebrni, zlatni, dijamantni... a on je još uvik najviše od svega volija u babinim očima užgat iskru. Bocka ju je ka osnovškolac kad poteže za kike malu iz razreda u koju je potajno zajubjen. A ona se, baš ka i ta mala sa kikama, pravila da se ljuti. I rumenila se, sa smijon u očima. U svakoj obiteljskoj sagi koju sam čitala, postoja je jedan takvi stup oko kojeg se vrtila cila priča. Stup koji je drža na okupu sve ostale članove familije. Kad je dida umra, nekako smo se raspali. Ka Juga kad je umra Tito. Samo šta za Tita neki govoru da je bija dobar, a neki da je bija loš. Za mog dida su svi uvik govorili samo jedno - da je bija dobar. Čak i oni koji su u rijetko kome u životu znali vidit dobrotu. - Znaš - sjetno je uzdahnila prijateljica kod koje sam prespavala tu noć. Moj sin je otiša kod ćaće, a ja eto baš tu noć nisan mogla podnit samoću, pa san se ukrcala njoj. - Guštan slušat priče o tom tvom didu. Svako bi triba imat jednog takvog. I svaki put kad čitan tvoje priče o njemu, pomislin "Daj mi još! Daj mi još tog dide!" Prijateljica, ka i ja, živi sama sa dicom. Kad dica zaspu, oni zvukovi koji dolaze iz mojih priča o didinoj kući punoj živih ( i temperamentnih) duša, odzvanjaju našom samohranom tišinom. Priča o jubavi babe i dide dugoj cili jedan život, podsjeća na neostvarene emocionalne ambicije o sretnoj familiji. Je li baba stvarno hrkala, nisan nikad doznala. Ali znan da je moja prijatejica slušajući tu priču, pomislila šta i ja. Nije najgora stvar na svitu kad čovik hrče. Najgore je kad te zbog tog hrkanja nema ko zajebavat. |
24.11.2011., četvrtak
Crnica
|
Babina kuća se nalazila usrid šibenskog naselja Crnica i imala je dva kata. Navodno je naselje dobilo naziv Crnica zbog tvornice elektroda i ferolegura koja je u njemu pulsirala crnim dimom i specifičnim, teškim mirisom. Ja sam pak odrasla u uvjerenju da je to miris cvrčaka u zraku prešanom od vrućine i ljepljivom od smokve. Cvrčki su cvrčali, tvornica je pućkala a oblaci crnog dima višali su se po zelenim granama borova na brdu Smričnjak koje se lino protezalo isprid babine kuće. U biti, prilično ružnjikavo naselje je bila ta Crnica. Miris koji je meni bija tako poseban, i lip, bija je u stvari miris mangana. Pa se za nas iz Crnice govorilo da smo svi malo čvrknuti u glavu od toga mangana. Ja san to doživljavala ka kompliment, jer su ti manganski likovi iz mog ditinjstva bili čvrknuti na meni sasvim prihvatljiv način. Za Šibenčane se i inače kaže da su svi čvrknuti, a mi Crničani smo valjda bili najčvrknutiji. Postoji i istinita zgoda u vezi te čvrknutosti. Jedan moj rođak je bija izveja neku glupost i čača je trča za njim po kući da ga istuče. Ovi se nekako dokopa špajze i zaključa se unutra. Čača uvatija lupat po vratima i viče: "Izlazi vanka mulo pasje da te pribijen!", a ovi iznutra drekne: "Neću!" Ovi opet: "Izlazi kad san ti reka!" A mali: "Neću! Ti radiš u manganu!" U babinoj kući je živilo toliko ljudi ka da su se natjecali za Guinessovu knjigu rekorda po tome koliko bića maksimalno može stat u jednu kuću a da ne pomru od nedostatka kisika. To nam nije smetalo jer ionako nismo disali zrak, nego smij. Tolika količina živih bića na jednom mistu garantirala je, ako ništa drugo, a ono dobru zabavu. Lita su u toj kući mog ditinjstva trajala beskonačno. Kad se sićan tog doba, ne sićan se nijedne zime. Lita su u ditinjstvima razvučena od jednog do drugog kraja vedrine. Između ta dva kraja nalazija se brisani prostor posut oskorušama po kojemu smo mi dica trčali bosi. U popodnevnim satima, posli ručka, baba bi zatvorila škure na prozorima, i ne znam kakvim trikovima se služila, ali mi dica bi bezpogovorno poligali na „odmor“ i poslušno bi se umirili u krevetima ka mali omamljeni anđeli. Nikad nismo spavali, ali smo mirovali, a ja sam se najčešće zabavljala promatrajući igru sunčevih zraka kroz otvore na škurama. Odsjaj tih zraka se širija na zidove sobe, jedna tamna traka, jedna svijetla traka, jedna tamna...nikad više nisam takve umirujuće pruge vidila, niti na jednom zidu svog života. Tada sam virovala da ne postoje škure zbog Sunca, nego da Sunce postoji zbog škura. Da ih razigra dok dica čekaju dozvolu za ponovno istrčavanje u lito. Oko 5 sati popodne život se opet budija, i to je bilo vrime za okupljanje u dvoru isprid kuće. Nikad se nismo dogovarali, ali se znalo, u taj sat počeli bi zauzimat pozicije po zidićima i skalinama u dvoru mi sa donjeg, i oni sa gornjeg kata. Čarolija je bila u zidićima i skalinama. Sidenje na zidiću je bija obred uzvišenog hedonizma, vrhunac jednostavnog, bezbrižnog postojanja. Kad bi se tako svi poslagali, onda bi doša dida. Samo je on dovlačija iz kuće katrigu, i sidija bi tu ka poglavar veselog, bučnog plemena, pušeći i smijuljeći se...Pa bi krenija sa svojim pričama. Svaka obitelj na svitu valjda ima jednog takvog pripovjedača. Sve oči i uši su tada bile usmjerene na njega i njegov glas. I po stoti put ispričane priče uvik su imale okus prvih šparoga. Posebnu ulogu u tim vrućim popodnevima imala su stabla. Baba je najčešće sidila na zidiću ispod stabla limuna, a sve nas druge svojim su krošnjama od sunca štitile jedna velika smokva, i jedna još veća mamula. Po toj smokvi i mamuli mi dica smo se pentrali ka mali majmunčići, sladeći se plodovima i vatajući tirkizno zelene gudce. Gudci su bili leteća stvorenja oko čijih smo tjelešaca kirurškom preciznošću vezivali konac pa bi ih onda puštali da tako lete iznad naših glava proizvodeći zvuk hipnotičkog ljetnog zvrndanja. Neobično je bilo s kojom su lakoćom te leteće igračke dopuštale da ih uvatimo i zavežemo. Njihovo beskonačno zujajuće nastojanje da se otmu koncu stvaralo je ushit u našim srcima. Onda smo ih puštali, neozlijeđene, da odlete. Nisu bižali glavom bez obzira nakon oslobađanja, stalno su se opet vraćali, ka da su s nama imali neki prešutni sporazum o igri. Kad bi najjača žega napokon popustila, znali smo ić u brdo. Na naš Smričnjak. Nekad smo išli zajedno sa starijima, brat šparoge. Ali najčešće smo Smričnjak osvajali u našim dičjim hordama. Na vrhu brda su bila dva bunkera iz drugog svjetskog rata, puna mraka, mirisa mokraće i strašnih priča. Bila je tu i legenda o zločestoj babi Bogari sa ovcama koja krade malu dicu. Niko nikad nije uspija dokazat takvu vrstu krađe, niti je ikad iz neke kuće nestalo neko dite, ali priča o zločestoj Bogari je opstajala uporno i začinjala naša lita neophodnom, slatkom dozom dičjeg praznovjerja i straha. Ponekad smo se na Smričnjaku tukli sa dicom koja su živila u nekim daljim dilovima naše duge ulice na izlazu iz Šibenika. Brdo je odzvanjalo drekom, beštimama i plačom. Kad bi bitke završile, doma smo stizali rumeni i zažareni i puni pravedničkog osjećaja pobjede nad „neprijateljem“. Materama i babama smo lagali da smo rane i krvava kolina zaradili padovima, jer ko je smija reć da se tuka, još bi nas i one nabile. Lipo je od UNESCA šta je zaštitija šibensku katedralu, ali meni je žaj šta nije nekako pod svoju zaštitu uzeja i ta moja šibenska lita iz ditinjstva. Možda bi mi bila potrajala do danas. Možda bi i tvornica, šta je hranila generacije i generacije, bila preživila. Možda bi ja još lovila tirkizno zelene gudce i možda bi još mogla u zraku ćutit miris cvrčaka pomišan sa mirisom elektroda i ferolegura. Banda sa Smričnjaka prosula se svud po svitu. Tako je odsvirana naša „Šibenska balada“. Balada o crnom naselju „Crnica“, najlipšem ružnom naselju na svitu. |
21.11.2011., ponedjeljak
Let the sunshine in
|
Jutro je počelo smijehom. Zadnjih dana na You Tube-u ne skida se sa Boba Marleya. Prošla sam sve njegove glazbene faze odrastanja, od heavy metala, preko Thomsona (ne ponovilo se), Fifty Centa, hrvatskih repera, beogradskih repera, Magazina, a potom nenadanog kačenja na "lude osamdesete" i muziku koja je obilježila najljepši dio mog života. Ok, sve je sretno završilo, pomislim svaki put kad ga zateknem kako sluša "rokiju" iz tih godina. Od Thompsona do Jethro Tulla u nekih 4-5 godina, dobro je. I to sve bez mog utjecaja. Pustila sam ga, "nek' se nađe", što bi se reklo. Nisam htjela utjecati. Dobro, u fazi Thompsona možda nisam dovoljno diskretno bježala povraćati u kupatilo, ali inače sam se sasvim hrabro držala. Dobro, u fazi Magazina možda sam malo prejako lupala glavom u zid u mojoj sobi, ali inače sam se, majke mi, skroz dobro držala. Jutros, dok je cupkao u ritmu "I Shot the Sheriff" primjetim: - Ti si se baš nakačija na Marleya, ha? - ne mogavši sakriti ponos u materinskom mi glasu. - Ae. To otkad san počeja pušit travu, baš mi je nekako gušt. Zatrčim se za njim preko cijele kuhinje urlajući. - Tukac jedan bezobrazni! - vičem smijući se i šaketajući ga, iako je to smiješan pokušaj, s obzirom da me već neko vijeme nadvisuje za glavu. - Daj makni se, dosadna si - trzne ramenom kao da tjera dosadnu muhu, surfajući po You Tubeu. Zaustavlja se na "Let the sunshine in" i sceni Bergerovog ukrcavanja u avion za Vijetnam. Bulji netremice u tu scenu, a ja mu pričam film. Potpuno nekontrolirano krenu mi suze, bujica suza. Gleda me, osupnuto. Na refren "Let the sunshine in" i scenu groblja sa tisućama bijelih nadgrobnih ploča, ja već jecam i nesuvislo nastavljam monolog. - ...kužiš, to je priča o besmislu rata, to su ti bili hippeyi, znaš..i znam, čudno ti je što plačem ovako, ne znam ni ja što mi je, tojest, znam, ja ti sada plačem zbog ovog našeg rata i svih tih besmislenih žrtava, zbog svih poginulih, znaš, u Hrvatskoj, u Bosni, u Srbiji...plačem jer ih je toliko poginulo a zašto, zašto...a oni koji nisu poginuli imaju ptsp i više nikada neće biti normalni, pa razaraju svoje obitelji, pa će njihova djeca zbog trauma sutra razarati svoje obitelji, i sve tako u krug...kužiš, jubavi, da nema rata koji ima smisla, nema pobjednika..ja, ovaj...oprosti... Gledao me je pogledom u kojemu su se miješali čuđenje i sućut. Na videu sa You Tube-a neka se livada napunila ljudima svih boja a refren pjesme pjevan u zboru onih koji su vjerovali u "Ljubav i mir" punio je moje oči vodom kao akumulaciono jezero. - Mama, moran sad u školu. - Dobro - posramljeno pokušavam ušmrkati suze i pjesmu. Pratim ga do vrata, zastaje, okreće se, i pomalo zbunjeno, ali sa nježnošću u glasu, kaže mi: - Mama...nemoj se živcirat. - Neću - odgovaram mu smiješkom - Neću se živcirat. Bog, zlato. Volin te. - I ja tebe. Bog, mama. |
16.11.2011., srijeda
Ovako će to izgledat
 |
14.11.2011., ponedjeljak
Sram vas bilo
|
Napokon se jedan od vas posramio vaše potpune, dugogodišnje ravnodušnosti na patnje ovoga puka. Zaogrnuti u vaše svečane halje, opijeni vašim misnim vinima, odavno ste oglušili na vapaje siromaha, na suze obespravljenih, poniženih, na ulice izbačenih ljudskih duša. Toplo je vama u vašim izbama svetim, toplo vam je. Nećete se bojati računa za struju na kraju mjeseca. Nećete drhtati pred hordom razularenih državnih pit-bulova u haljama ovršnih inspektora.... Odavno ste se vi odrekli onoga u čije ime se zaklinjete. Nema u vama nikakvog duha, a pogotovo Svetog. Pred vašim očima oni na vrhu zadnju koricu kruha otimaju nesretnima. Vi šutite. Fanfare vaše bahatosti i neosjetljivosti sviraju u istom tonu sa onima koji godinama istom tom bahatošću pljuju po svemu što bi vam sveto trebalo biti. Po ljudskosti, poštenju, moralu. Hijene raznose izmrcvarena tjelesa onih malih, običnih ljudi a vi im dajete blagoslov. Djelom, mišlju i propustom. Vi "prozivate" onog jednog koji se zasramio orgija nemorala u ovoj zemlji. Upozoravate kako "pojedini crkveni dužnosnici necrkvenim postupcima ranjavaju crkvu". Ja, naivna, ponadah se da ste napokon počeli čistiti svoje redove od onih koji narodu sa oltara daju upute za koga glasati. Pomislih, krenuli ste se obračunavati sa onima koji sramote vašu crkvu, i Boga u kojeg navodno vjerujete. O, ludo srce, ludi sni, pomislih, nasrnut ćete na svećenike koji šire mržnju, na pedofile, na smutljivce. A vi krenuste na onog jedinog među vama koji je odlučio doslovno ispoštovati Isusov nauk. Ma da, klasika. Deja vu, što se vaše crkve tiče. Pa i kroz povijest ste uvijek dizali harangu na one pripadnike vaše crkve koji su tu crkvu jedini i poštivali. Vi ćete prozivati? Vi? Čovjeka u kojeg već tisuće očajnih gledaju zahvaljujući Bogu što uopće postoji? Tog čovjeka ćete vi prozivati? Podcjenujujete inteligenciju svog stada, vaša dobro uhranjena preuzvišenosti. Sram vas bilo. Sram vas bilo. Kako na nebu, tako i na zemlji. Najfriškija kolumna na Danas.hr |
06.11.2011., nedjelja
Nina
|
Po nekom stereotipu o ljepoti tipične dalmatinske žene, Nina je taj stereotip potpuno opravdavala. Oči tamne, kosa crna, gusta, kao teški, crni slap. Visoka i uspravna. A tek glas. Kad bi se njeno pjevanje prosulo kroz prozor kuhinje u kojoj je provodila, kuhajući i čisteći, najveći dio svog vremena, cijelo susjedstvo je skoro pa pobožno osluškivalo. Ali inače, usta i nije baš puno otvarala. Kao da nije imala što za reći u toj obitelji sa sedmero djece. Ili možda samo nije stizala bilo što reći. Tu su svi bili glasni, u vječnom natjecanju za još jednom koricom kruha ili za roditeljskom pažnjom. I do jednog i do drugog teško, i rijetko se moglo doći. Zato su svi bili borbeni i žilavi. Osim Nine. Odšutjela je skoro cijelo svoje djetinjstvo, a i veći dio mladosti. Pogotovo kada su počele prilče o tome kako je, eto, kuću zadesila najstrašnija od svih sramota. Naime, Nina se uporno nije udavala. Mlađa djeca, kada bi joj željela napakostiti, nazivala su je "starom curom". To bi bila osveta za neki neispunjeni dječji hir, izrečeno iz dječje olake nepažljivosti, a njoj je kidalo srce. S vremenom, što se njena udaja činila sve nemogućijom, to su joj u kući natovarivali sve više obaveza. Postalo je normalno da će ona oprati hladni betonski pod te siromašne kuće, izbijeliti rublje svih članova obitelji, kuhati i čistiti za sve odrasle i djecu.. A nije da Nina nije imala udvarača. Uostalom, bila je lijepa, prirodna ljepotica, kako se tada govorilo. Pola grada je uzdisalo za njom, ali ona šansu nije davala nikome. Činilo se kao da jednostavno ne primjećuje ni uzdahe, ni poglede. Najvatreniji udvarač, onaj koji je često krišom pod prozorom njene kuhinje, zaustavljenog daha, slušao njeno pjevanje, bio je Marko. Kada bi ju presreo negdje na putu, samo bi ga hladno pozdravila i produžila ne zaustavljajući se. Ostajao je nijem, posramljen i po tko zna koji put razočaran gledajući dugo u njen ponosni, tvrdi lik kako se udaljava od njega. Iako je bio i on poprilično zgodan, i nije mu nedostajalo dobrih prilika, sanjao je samo Ninu. Jednom ju je uspio zadržati, tek na sekundu. Tek koliko je bilo dovoljno da joj uzbuđeno, mucajući, prošapuće "Čekat ću te, Nina. Koliko god bude trebalo. Čekat ću te.". Stisnula je usne u oštru crtu, promotrila ga brzim pogledom i žurno produžila svojim putem. Kao većina ostalih djevojaka tog gradića na moru, i Nina je sanjala o udaji, mužu, djeci, vlastitome domu. Ali, nekako, nije išlo. Sve njene sestre su se poudale, samo je Nina još čekala. Koga li je čekala, nikome nije bilo jasno. Još im je manje bilo jasno zašto je, tako lijepa, uopće morala čekati. Istina, ponekad joj se Marko motao po glavi. Sviđao joj se plamen u njegovim očima dok ju je promatrao, sviđalo joj se što je bio skoro za glavu viši od nje, a ona je bila poprilično visoka cura. Jedino što joj je kod njega smetalo, ali ni to ne previše, bio je njegov smiješni običaj da, nespretnom i nervoznom kretnjom stalno popravlja ovratnik svoje košulje. To je bio kao neki nesnosni tik koji je kvario sveukupni dojam, ali, znala je, kada bi mu poklonila srce, vjerojatno bi joj taj tik postao simpatičan. Međutim, njene sanjarije o eventualnom prepuštanju Markovoj ljubavi najčešće su bile prekidane grubim podsjećanjem nekoga od ukućana da još nije skuhala ručak, ili da je nekome zaboravila osigurati čisto i ispeglano rublje. Nisu se više uopće trudili sakriti svoj prezir prema neudanoj, staroj curi. Kada bi u kuću došli gosti, ona je bila samo tiha sjenka koja je negdje iz kuhinje izranjala poslužujući. Rodbina i prijatelji obitelji često su prekidali razgovor kada bi došla blizu stola za kojim su sjedili. Znala je, opet su, s onim sažaljenjem i loše maskiranom pakošću u glasu, šaputali o njoj. Zbog toga, zbog toga je njen san o udaji bio zasjenjen još jačom potrebom - otići, otići, pobjeći od njih, od tog grada, od podsmijeha i od sluškinjanja. Zaboraviti sve njih, sate provedene u mračnoj kuhinji, zaboraviti koljena crvena od pranja neoperivog poda, ruke ogrubjele od bijeljenja neobjeljive odjeće. Iskoristila je doslovno prvu priliku. On je bio stariji, pristojno situirani gospodin iz grada dovoljno dalekog od svih njenih noćnih mora. Udala se za njega tako brzo da je kompletni grad još mjesecima raspredao o misteriji njenog naglog odlaska. Nije iz kuće ponijela ništa. Nije se pozdravljala, nije objašnjavala. Samo je otišla, visoko uzdignute glave. Mlađa djeca su, skrivajući sa iza praga kućnih vrata, bojažljivo zurila u automobil koji je čekao pred kućom. Mahnula im je, ipak, na odlasku. Onom rukom koja ih je tako često znala pomaziti i brisati im suze sa uprljanih, slinavih lica. I pogledala ih je, onim očima koje su ih tako blago pratile u san, nekad. Nekad, davno, prije nego što su odrasli dovoljno da je počnu zvati starom curom i rugati joj se. Iz dalekog grada prvo nisu dolazila ni pisma ni ikakvi znakovi da se Nina možda uželjela obiteljske kuće i članova familije. Kada su napokon počele stizati prve vijesti i glasovi, nije ih slala Nina, nego su ih donosili neki čudni ljudi po sistemu rekla-kazala. Pa su se zbog toga svi tješili da glasine sasvim sigurno nisu istinite, nego da se radi o običnoj ljudskoj ljubomori. Pa, udala se za pristojnog, ozbiljnog gospodina, a ni siromašan nije bio. Zato nisu vjerovali da je zaista tuče. Nisu vjerovali ni da nikada ne pjeva, kao što su zlobni jezici dojavljivali. Pa, ona se rodila pjevajući, tako reći. To su svi znali. Ne, nisu u to vjerovali. Pogotovo nisu vjerovali da su je jedno jutro susjedi našli premlaćenu na ulazu u dvorište svoje nove, velike kuće. U dvadeset godina koliko je prošlo od njenog odlaska, posjetila ih je samo tri puta. Jednom, kad joj je umrla majka, i dva puta onako, reda radi. Svi su se radovali i pravili da ne vide voštano blijedo lice, ožiljke ni tamne podočnjake. A ona nije ni o čemu pričala. Činila se još tišom nego što je bila u mladosti. Kad je umrla, tijelo je, po njenoj zadnjoj želji, prenešeno u njen rodni grad. Sprovod je bio jedan od onih o kojima se godinama priča. Cijeli grad je bio tu, svi, svi oni koji su je iz grada potjerali. U predvečer toga dana, napokon su je ostavili na miru. Grob je opustio, a borovi nad njim kao da su pjevali njenim glasom. I šutjeli njenom šutnjom. Više nikoga nije bilo. Samo je, uz kamenu ploču Nininog zadnjeg počivališta, jedan sijedi lik, nervozno i odsutno popravljajući ovratnik svoje košulje, nježno, kao da šapuće usnulom djetetu, pjevušio čudnu, neobično tužnu uspavanku. |
In memoriam (Split, 6. studenog 1935. - 4. veljače 1990.)
|
Južina je. Čudno se jugo uvlači u čovika. Ka da oće rastirat ono malo sunca šta nan je ostalo u kostima. Danas ću napravit oni đir šta ga uvik za tebe na ovi dan napravin. Prvo ti se skalan sa Sućidra. Iden na noge. Prođen priko Splita 3. Kroz one zgradurine di svaki portun ka da piva svoju pismu. Piva li više ijedan onu tvoju? Onda ti prođen priko Blatina. Ne bi virova šta je to. Butik do butika, sve svitli, ka da je Božić. Sve nas upućuje na to da bi se tribali veselit. Pa ja tražin među judima koji kraj mene prođu ima li koji Čovik koji se smije. Tražin, tražin. Na semaforu priko puta KBC-a čekan , čini mi se, satima. Čekan, pa čekajući i zaboravin da bi tribala prić cestu. Auti me hipnotiziraju, malo me i strašu. Nisan se nikad navikla na njih. Skroz san retro tip. Jedan me, tako zamantanu, skoro prigazija kad san krenila. Gledan za njim. Vrag mu piz odnija. Da me je zgazija, ne bi ni primjetija. Prolaznici bi gledali moje mrtvo tilo. Slegnili bi ramenima a neko bi možda samo zakjučija da Ča smo na ovom svitu. I produžija bi o svom poslu. Spuštan se niz Prvoboraca. Ima ti doli jedan frizerski salon. Oni, najstariji u Splitu. Tamo san znala doć. Ne na frizuru, nego na ćakulu. Skupile bi se žene, pa udri. Po muškima, po ženskima, po dici i unucima i državi i skupome životu. Volila san tu doć, a onda je ona frizerka šta mi je znala napravit najlipju frizuru i šta se najlipje smijala, jednog dana umrla. Otada više neman hrabrosti njanci uć tamo. Ka, ako ne uđen, ona nije još umrla. Ako ne uđen, onda je ona još ovdi. Ulica puna svijeta, koraci duginih boja, a ti i ja bez lica. Već san na Pazaru. Tamo prođen jer volin čut one oštrokonđaste šta bacaju kletve na mene čim in okrenen leđa. Izbjegavan ih pogledat u oči jer ako mi uvatu pogled, počnu trpat salatu ili kupus u kesu i gurat mi u ruke. Ka da se mene pita oću li ja kupit verduru. Njima je dosta jedan pogled i prodat će ti i kesu i kupus zajedno sa po litre vode natopljene u listove. Prefrigane su. A volin ih. Na Peristilu ni žive duše. Najprazniji je ovih dana u jedanajstom misecu, zato šta je još prikjučer bija u šušuru. Malo vinčanja, malo prosvjeda. I prođe lito. Kraj Tri volta prođen samo da se javin Marčelini, uvik je nađen kako kroz one buže od palače viri doli na Rivu. Ka da nekog čeka. I ne bi je bog odcipija od tih buža. Sidi, puši, čeka. Neću je smetat. Znan da je ni Nevera neće odatle pomaknit. Kroz Podrume se malo stresen od vlage. Na Rivu izronin cila umemljena, zatvorin oči dok prođen kraj onih višala, nagnen se i Smočin prst u more. Znaš, izvježbala san. Mogu gledat u Marjan i Palaču a da ne vidin šta su napravili Rivi. Na Matejuški zapalin i zafaljivan Bogu šta je ostalo to jedno misto di se skroz lipo ćutin. Oni čovik šta je sređiva Matejušku bija je nježan prema njoj. Čuva jon je dušu. Bacin pogled na Zidine, Ona još sidi gori. Dimimo obadvi. Nas dvi, ka dva Lanternista. Južina je. Tako je uvik na ovi dan. Uvik. More je teško. More je ...a ne znan. Tajna mora. Valovi pričaju čudne priče. Varoš gledan ali ne ulazin. Kaleto moja draga. Ne ulazin u nju. Ka, ako ne uđen, ti ćeš još bit ovdi. |
04.11.2011., petak
Nina
|
Po nekom stereotipu o ljepoti tipične dalmatinske žene, Nina je taj stereotip potpuno opravdavala. Oči tamne, kosa crna, gusta, kao teški, crni slap. Visoka i uspravna. A tek glas. Kad bi se njeno pjevanje prosulo kroz prozor kuhinje u kojoj je provodila, kuhajući i čisteći, najveći dio svog vremena, cijelo susjedstvo je skoro pa pobožno osluškivalo. Ali inače, usta i nije baš puno otvarala. Kao da nije imala što za reći u toj obitelji sa sedmero djece. Ili možda samo nije stizala bilo što reći. Tu su svi bili glasni, u vječnom natjecanju za još jednom koricom kruha ili za roditeljskom pažnjom. I do jednog i do drugog teško, i rijetko se moglo doći. Zato su svi bili borbeni i žilavi. Osim Nine. Odšutjela je skoro cijelo svoje djetinjstvo, a i veći dio mladosti. Pogotovo kada su počele prilče o tome kako je, eto, kuću zadesila najstrašnija od svih sramota. Naime, Nina se uporno nije udavala. Mlađa djeca, kada bi joj željela napakostiti, nazivala su je "starom curom". To bi bila osveta za neki neispunjeni dječji hir, izrečeno iz dječje olake nepažljivosti, a njoj je kidalo srce. S vremenom, što se njena udaja činila sve nemogućijom, to su joj u kući natovarivali sve više obaveza. Postalo je normalno da će ona oprati hladni betonski pod te siromašne kuće, izbijeliti rublje svih članova obitelji, kuhati i čistiti za sve odrasle i djecu.. A nije da Nina nije imala udvarača. Uostalom, bila je lijepa, prirodna ljepotica, kako se tada govorilo. Pola grada je uzdisalo za njom, ali ona šansu nije davala nikome. Činilo se kao da jednostavno ne primjećuje ni uzdahe, ni poglede. Najvatreniji udvarač, onaj koji je često krišom pod prozorom njene kuhinje, zaustavljenog daha, slušao njeno pjevanje, bio je Marko. Kada bi ju presreo negdje na putu, samo bi ga hladno pozdravila i produžila ne zaustavljajući se. Ostajao je nijem, posramljen i po tko zna koji put razočaran gledajući dugo u njen ponosni, tvrdi lik kako se udaljava od njega. Iako je bio i on poprilično zgodan, i nije mu nedostajalo dobrih prilika, sanjao je samo Ninu. Jednom ju je uspio zadržati, tek na sekundu. Tek koliko je bilo dovoljno da joj uzbuđeno, mucajući, prošapuće "Čekat ću te, Nina. Koliko god bude trebalo. Čekat ću te.". Stisnula je usne u oštru crtu, promotrila ga brzim pogledom i žurno produžila svojim putem. Kao većina ostalih djevojaka tog gradića na moru, i Nina je sanjala o udaji, mužu, djeci, vlastitome domu. Ali, nekako, nije išlo. Sve njene sestre su se poudale, samo je Nina još čekala. Koga li je čekala, nikome nije bilo jasno. Još im je manje bilo jasno zašto je, tako lijepa, uopće morala čekati. Istina, ponekad joj se Marko motao po glavi. Sviđao joj se plamen u njegovim očima dok ju je promatrao, sviđalo joj se što je bio skoro za glavu viši od nje, a ona je bila poprilično visoka cura. Jedino što joj je kod njega smetalo, ali ni to ne previše, bio je njegov smiješni običaj da, nespretnom i nervoznom kretnjom stalno popravlja ovratnik svoje košulje. To je bio kao neki nesnosni tik koji je kvario sveukupni dojam, ali, znala je, kada bi mu poklonila srce, vjerojatno bi joj taj tik postao simpatičan. Međutim, njene sanjarije o eventualnom prepuštanju Markovoj ljubavi najčešće su bile prekidane grubim podsjećanjem nekoga od ukućana da još nije skuhala ručak, ili da je nekome zaboravila osigurati čisto i ispeglano rublje. Nisu se više uopće trudili sakriti svoj prezir prema neudanoj, staroj curi. Kada bi u kuću došli gosti, ona je bila samo tiha sjenka koja je negdje iz kuhinje izranjala poslužujući. Rodbina i prijatelji obitelji često su prekidali razgovor kada bi došla blizu stola za kojim su sjedili. Znala je, opet su, s onim sažaljenjem i loše maskiranom pakošću u glasu, šaputali o njoj. Zbog toga, zbog toga je njen san o udaji bio zasjenjen još jačom potrebom - otići, otići, pobjeći od njih, od tog grada, od podsmijeha i od sluškinjanja. Zaboraviti sve njih, sate provedene u mračnoj kuhinji, zaboraviti koljena crvena od pranja neoperivog poda, ruke ogrubjele od bijeljenja neobjeljive odjeće. Iskoristila je doslovno prvu priliku. On je bio stariji, pristojno situirani gospodin iz grada dovoljno dalekog od svih njenih noćnih mora. Udala se za njega tako brzo da je kompletni grad još mjesecima raspredao o misteriji njenog naglog odlaska. Nije iz kuće ponijela ništa. Nije se pozdravljala, nije objašnjavala. Samo je otišla, visoko uzdignute glave. Mlađa djeca su, skrivajući sa iza praga kućnih vrata, bojažljivo zurila u automobil koji je čekao pred kućom. Mahnula im je, ipak, na odlasku. Onom rukom koja ih je tako često znala pomaziti i brisati im suze sa uprljanih, slinavih lica. I pogledala ih je, onim očima koje su ih tako blago pratile u san, nekad. Nekad, davno, prije nego što su odrasli dovoljno da je počnu zvati starom curom i rugati joj se. Iz dalekog grada prvo nisu dolazila ni pisma ni ikakvi znakovi da se Nina možda uželjela obiteljske kuće i članova familije. Kada su napokon počele stizati prve vijesti i glasovi, nije ih slala Nina, nego su ih donosili neki čudni ljudi po sistemu rekla-kazala. Pa su se zbog toga svi tješili da glasine sasvim sigurno nisu istinite, nego da se radi o običnoj ljudskoj ljubomori. Pa, udala se za pristojnog, ozbiljnog gospodina, a ni siromašan nije bio. Zato nisu vjerovali da je zaista tuče. Nisu vjerovali ni da nikada ne pjeva, kao što su zlobni jezici dojavljivali. Pa, ona se rodila pjevajući, tako reći. To su svi znali. Ne, nisu u to vjerovali. Pogotovo nisu vjerovali da su je jedno jutro susjedi našli premlaćenu na ulazu u dvorište svoje nove, velike kuće. U dvadeset godina koliko je prošlo od njenog odlaska, posjetila ih je samo tri puta. Jednom, kad joj je umrla majka, i dva puta onako, reda radi. Svi su se radovali i pravili da ne vide voštano blijedo lice, ožiljke ni tamne podočnjake. A ona nije ni o čemu pričala. Činila se još tišom nego što je bila u mladosti. Kad je umrla, tijelo je, po njenoj zadnjoj želji, prenešeno u njen rodni grad. Sprovod je bio jedan od onih o kojima se godinama priča. Cijeli grad je bio tu, svi, svi oni koji su je iz grada potjerali. U predvečer toga dana, napokon su je ostavili na miru. Grob je opustio, a borovi nad njim kao da su pjevali njenim glasom. I šutjeli njenom šutnjom. Više nikoga nije bilo. Samo je, uz kamenu ploču Nininog zadnjeg počivališta, jedan sijedi lik, nervozno i odsutno popravljajući ovratnik svoje košulje, nježno, kao da šapuće usnulom djetetu, pjevušio čudnu, neobično tužnu uspavanku. |
30.10.2011., nedjelja
Frizura za nastup
|
A judi moji, svašta li mi se događa ovih dana. Virovali ili ne, knjiga mi izlazi za koji dan a najveći problem je bija smislit naslov. A ka da je to lako? U knjizi će bit i ozbijnih i neozbijnih priča, a naslov bi triba otprilike dat naslutit sadržaj. I sad, kako smislit ozbijno neozbijni naslov? Angažirala san bila prijatelje u tri države da mi pomognu u smišljanju. Onda dobijem dobar prijedlog od jednog prijateja, međutin kad ga rečen drugom, ovi se zgrozi i da neki svoj prijedlog. Onda taj njegov prijedlog rečem trećem prijateju, a ovi rikne da je naslov božetesačuvaj i predloži nešto skroz drugačije. Tako san skupila 20 mogućih naslova a nijedan se nije sviđa nikome osim onome koji ga je predložija. Već san bila skroz luda od smišljanja naslova, kadli mi jedan dobar prijatej kaže :"Knjiga je tvoje dite, ne pitaj nikoga, ti ćeš najboje sama smislit." I tako se ja sitin najsmišnijeg naslova od jedne priče koju san napisala ja mislin 2009. a glasija je "Kompilacija erotsko-nogometnih kontenplacija". Onda smo ja i izdavač malo taj naslov okrenili i obrnili i dobili naslov za knjigu. Kad bude i službeno, reć ću van. U međuvrimenu, odlučila san da moran nešto napravit s frizuron jer nemoš brate mili na promociju knjige sa ovon mojon nezaposlena-domaćica-a povremeno-i-blogerica -i-selebriti frizuron. Kako ja rijetko iden kod frizera, jer izdržat uru ipo sideć dok ti neko petlja po glavi to je meni tortura, uletin u gradu u prvi frizerski na koji san naletila. Izbor mog frizera ovisi isključivo od toga u kojem momentu je meni palo na pamet da bi tribala nešto napravit s koson. Skoro nikad nisan imala "svog" frizera osim neko vrime jedan frizerski salon di san vjerno dolazila jer se u njemu moglo pušit čak i kad je već bija stupija na snagu zakon od nepušenju u zatvorenin prostorima. E sad, sve je lako, ali kad me frizerka pita "Šta želite?", situacija se naglo zakonplicira. Kažen ja njoj daklem: - Ovako, želin da mi malo skratite ovdi iznad uva, i ovdi ispod, i da mi podšišate malo livo i malo desno, s tin da mi dužina ostane ista. Ona bidna u čudu: - Skužajte gospođo, ali kako mislite da vas podšišan malo livo malo desno malo ispod i malo iznad uva a da van dužina kose ostane ista? - A šta ja znan bogati, ti si frizerka, nisan ja! - odgovorin ja samouvjereno. Ova zavrne očima: - Dobro, a oćeteli se pituravat? - Oću, oću, evo, malo mi ovdi uz tjeme piturajte i ovdi livo di iman dvi-tri sijede i malo iza di mi je malo potamnila kosa, ali molin vas nemojte mi stavjat nikakvu pituru na glavu jerbo van ja mrzin te kemije! Ona trepće u zbunjozi: - Ako san dobro svatila, vi bi tili da van malo popravin boju kose, ali da van ne stavjan nikakvu pituru na glavu? - E! - Gospođo, a da vi lipo odete nekog drugog zajebavat a ne mene, a? I šta ću. Opet mi je propalo ulipšavanje. Mrzin kad judi ne znaju radit svoj posal. Neće ova zemja vako nikad naprid! P.s. Dragi kolege blogeri Iskjučila san opciju komentiranja jer nema drugog načina da se zaštitim od virtualnog zlostavljanja onog jadnog psihičkog bolesnika. Time se osnovna draž blogiranja gubi, ali nema drugog načina. Jedan bolesnik zlostavlja i maltretira pola blogosfere, a nitko mu ništa ne može. |
28.10.2011., petak
Dalmacija u mom oku
|
Ili, DIJALOZI MOG ŽIVOTA NEVISTA sinoć mi sin doveja curu doma a soba mu u kaosu, Hirošima i kaže on meni "Mama aj pliiiz napravi mi krevet" ja govorin da neću, da bi triba sam počet pravit svoj krevet kaže cura "Ma ja ću" ja govorin "Da ti nije palo na pamet! Neka sam pravi svoj krevet!" a on me ozbijno pogleda i govori "Mama, nemoj mi kvarit curu!" KOMENTAR SVIH VREMENA Neko vrime san na mom blogu imala fazu hiper-produkcije, tamo 2009. godine, pa san objavljivala i po nekoliko tekstova dnevno. Svaka treća priča bila je o mom bratu. Jednog dana me nazva: - Alo - kaže on. - Alo. - Kako se dođe na tvoj blog? - Dobija si internet?? - Jesan. - Oćeš komentirat na mom blogu? - Moran, jer širiš laži o meni. - Dobro. Vako, tribaš se registrirat. - Oću kua, neman ni za auto registrirat. Onda se nekako uspija registrirat. I ostavija ovaj komentar: - Javi se na telefon reću te materi (brat 06.03.2009. 21:44) HOROSKOP - Mama, ja san u horoskopu Djevica, jel' tako? - Jesi. - Ti se razumiš u znakove, aj reci mi štagod o djevicama. - Pa...vako: često su poprilično materijalno usmjerene, sitničave i škrte. - Aha. A, imamo li i loših strana? ĆAKULA S ĆIĆON Ć: Ma, čita san ti oni tekst di govoriš da ćeš se ubit, pa me zanimalo kako to misliš izvest? Mislin, oćeš li naprimjer učinit "lastu" sa kanpanela svetoga Duje, ili ćeš popit otrov, ono ka prava dama? B: A slušaj, ja bi da to bude spektakularno, pa ću se itnit sa svetoga Duje. Ć: Aj dobro. Ako te bude tribalo gurnit, zovi. KO KOGA ZOVE Mene moj brat ne zove baš često. Zove kad mu je dosadno. Ja: alo? On: alo. ja: e? On: e. ja: mene si naša zajebavat? On: je. ja: dobro, jesi se sad iživija? on: jesan. ja: aj bog lapane! On: bog, debela. Zove kad me dugo ne zove. Ja: alo? On: šta alo? šta se ne javljaš? Ja: kako se ne javjan, viš da se javjan. On: mislin, inače, tuko! Zove kad zna da nisan dobro. Ja: alo. On: šta ima? Ja: nema. On: biće, biće. Ja: oće kua. On: debela, život je kad si živ. Ja: uuu, ovo je duboko. On: jebise. Ja: iz tvojih usta u božje uši. Zove kad je njemu teško. Ja: alo? brale, kako si? On: ma. ja: brale, život je kad si živ. On: cili san se naježija kliko si pametna. Ja: jebise. On: bi ja, neće ona. Zove iz čista mira. Ja: Alo? On: koji ti je novi broj fiksnog? Ja: zašto? On: glupačo, da te zoven na fiksni, skupo mi je na mob sa fiksnog! ja: čekaj, moran vidit. On: ne znaš svoj broj? Ja: ne znan. On: ajebate. Ja: ček, nazvat ću te sad sa fiksnog na tvoj mob pa će ti ostat moj broj pa me onda moš zvat sa fiksnog na fiksni. On: Aj. Zoven. On: alo, ko je to? Ja: a ko bi moga bit, kretenu dabili kretenu? On: štajaznan, ovo mi je neki nepoznati broj. PROGNOZA ja: Ša misliš oćel' padat kiša popodne? Tila san malo prošetat do grada. R: Neće. Ja: Jesi sigur? R: Jesan. Ja: A šta ako ipak bude padala? R: A onda san falija. |
27.10.2011., četvrtak
Radosna vijest
|
Čoviče daleko je još Božić i Nova Godina ali Lipom našom struji neko sritno iščekivanje, pučanstvo treperi, ka da čekaju neku radosnu vijest. Ja nikako pogodit šta to svi radosno iščekuju, a i da kojin slučajen pogodin, ne bi rekla, jerbo je ka šta se zna ponovo uveden verbalni delikt pa mi je boje mučat. Zato na primjer danas neću riči reć od politiki, kvragu i politika, kome je ona kruva dala osim onima koji su nama kruv uzeli. Ja bi danas pričala o nekim drugim stvarima, štajaznan, od jubavi, seksu, poeziji i to ali neman s kim jer svi sidu isprid televizije. Neman pojma šta gledaju, znan samo da niko ne diše i da je napetije nego kad se sprema derbi između Hajduka i Dinama. Možda je stvarno neka utakmica, jerbo svako malo čujen kako neko reče "Daj Bože da ne bude produžetaka!" Ovi svečarski ugođaj me nekako baca u neko sjetno raspoloženje i misli mi se same od sebe vraćaju u sritno ditinjstvo. To mi je drago, jer bar neću mislit od politiki. Sićan se kako smo mi dica iz ulice bili našli jednu staru baraku malo vanka našega kvarta i tamo se jedan dan skupili i osnovali malu dičju bandu. Cilj nan je bija da tako udruženi pružimo otpor jednoj drugoj dičjoj bandi iz naše ulice koja nas je maltretirala i nije nan dala igrat se di smo mi tili. Ajme lipo li je bilo nako kad bi se skupili u toj baraki i pravili planove kako će naša mala banda postat glavna u ulici. Da bi nan se planovi ostvarili, svi smo od kuće donosili sve šta smo mogli za pospješit našu pravedničku borbu. Neko je donosija sengviče, neko svoje igračke, neko praćku, neko dalekozor. To je sve tribalo bit zajedničko oružje za jačanje otpora prema onoj drugoj bandi, međutin nije puno prošlo i stvari su krenile naopako. Ovi šta su sebe proglasili šefovima naše male bande su počeli sve te naše igračke i dalekozore i sengviče lipo nosit svojin kućama. Tako su oni svaki dan imali sve više igračaka i sengviča, a mi ostali sve manje i manje. Kad smo mi bidni svatili da nas vlastiti vođe bande u stvari lažu i potkradaju, počeli smo se bunit i ispitivat ih da di su naše praćke i sengviči. Ovi ne samo šta se nisu zasramili šta smo ih uvatili i razotkrili, nego bi nan onako drsko odbrusili da nismo mi istražitelji i da nisu oni ništa ukrali nego da je to urota samo da bi se njih iz jubomore maklo. Mi smo onda napravili pretres male barake i našli u jednoj žutoj kesi sakrivene sve naše praćke dalekozore i sengviče. Kad smo in zamavali s tin kesama vičući da imamo crno na bilo tojest crno na žuto dokazni materijal oni su rekli da ništa od tin kesama ne znaju. Ma kako ne znate majku vam vašu lupešku uvatili mi vikat. Oni nama opet da ne znaju ništa, da su oni uvik samo ka i sva normalna dica na svitu gledali na televiziji Branka Kockicu kad bi se svi iz barake razišli i ošli doma. Onda su se sitili da ima jedan među njima šta nikad s njima nije gleda Branka Kockicu nego bi uvik za vrime dok su oni gledali emisiju pogleda na sat i reka da mora ić doma da ga mater i ćaća ne naprokidaju. I da je sigurno on kra naše stvari i da je to bila siguro operacija tog jedinog klipana među njima. Mi smo ih pitali da kako su mu mogli virovat u takvu šupju priču sa satom i sa roditeljima. Oni su rekli da ko mu ne bi virova kad je uvik ima neke lipe skupe satove a skupi satovi pokazuju vajda točno vrime kad će te starci naprokidat. Onda smo se mi uvatili smijat i po ciloj ulici smo po zidoviman pisali da su lopovi i smija in se cili naš kvart. Ma šta naš kvart, smijali su in se i svi ostali kvartovi u gradu. Zato smo mislili da će ih sad bit sram jer svi znamo kakvi su lopovi. Rekli smo in da idu ća iz naše barake ali oni opet nisu tili. I opet su rekli da su oni poštena dica i da je sve to samo mućki pokušaj rušenja njih koji su i stvorili cilu bandu i prvi se sitili one barake. Pa su nas onda još i napali da kako smo nezahvalni. Ma, dičja posla. Eeee...ditinjstvo, ditinjstvo...znan da je smišno kad čovik u mojin godinaman odleti u te dane, ali meni nije krivo šta san se sitila ove nježne priče. Barenko nisan mislila od politiki. |
26.10.2011., srijeda
Dragi dida
|
Danas ti je Dan oslobođenja ovoga moga Splita. Uglavnom se nigdi to oslobođenje ne spominje. Maloprije san pričala sa jednin prijatejem. Sitija se svoga dida, ujca, strica, tete...Jedan je bija u ovome logoru, drugi u onome, treći je bija ranjen...Danas ti judi, oni od njih koji su još živi, a malo ih je, morali bi sakrivat oči da ne bi ko vidija da se sićaju. Ja san se sitila tebe. Moran priznat da me je sram. Sram me je jer je došlo vrime da se čovik mora sramit šta je bija antifašista. Ruše vam spomenike. Pljucaju po vama. Tili bi da vas se ne sićamo. Da zaboravimo šta su najčišći i najviši judski ideali. Oni ideali o ljudskosti i dobroti. Ideali o tome da se ne mrzi nikoga i da su svi judi braća. To je tvrdija i John Lenon, pa su ga ubili. Ubiju svakoga ko širi Isusovu rič, istovrimeno mašući krunicama. Zamisli ironije, dida. Viču u ime Boga i pljucaju po svakome ko je živija i umra baš zbog ideje o jubavi kakvu je Bog tija vidit na zemji. I možda se ti gori sad brineš, možda ti je žaj mene i onih šta još viruju i brane ideale o životu bez mržnje. Zato san ti tila reć, ne brini. Ima nas još. I bit će nas uvik, i uvik ćemo se sićat. Neka oni samo rušu spomenike i šaraju po njima. Neka šaraju i po vlastitim licima jer mislu da će tako izbrisat činjenicu da se u ona vrimena nisu znali ni prikrstit a kamoli da su išli u crkvu. Neka šaraju i viču, neće oni nas utišat. Uvik je dobro bilo jače i uvik na kraju pobijedi. Nemoj mi govorit da san naivni sanjar. Oli ti nisi to bija kad si se borija za svit bez fašizma? Ne brini dida. Ja se sićan, i ovog Dana oslobođenja Splita se još puno mojih prijateja sića. A i Dana oslobođenja Šibenika, tačno za moj rođendan. I znaš šta, sićat će se i moje dite, jer ako ja ne zaboravin, neće ni on. Volila bi ja da si mi živ, znaš. I da je baba živa. Ajme, kako je bila hrabra kad je prinosila oružje za partizane fašistima prid nosom, sakriveno u drvima na bidnome onom vašem tovaru šta je isto bija antifašista. Volila bi ja da nan je oni naš lipi i dobri i pametni Smoje živ, pa da napiše koju o ovin zvirima danas. Šta se tiče tebe, znan ja šta bi in ti reka, da nisi fin čovik ka šta jesi. Reka bi in da in jebapasmater. I ja bi in to rekla, da nisan fina na tebe. Eto, dida. To san ti tila reć, da ne brineš. I sritan ti Dan oslobođenja Splita, Šibenika i cile Dalmacije. Dobar čovik živi vječno. I antifašizam, isto. |
25.10.2011., utorak
Izgledaj prirodno
|
Daklem, kad san sa šjor urednicon od portala dogovorila sve okolo kolumniziranja, kaže ona meni na kraju da in moran poslat i sliku. E, to mi je bilo teže nego da mi je rekla da moran napisat za njih knjigu u roku od pet dana. Ne volin se slikavat još od kad mi je jedna rodica vidila sliku iz ditinjstva i komentirala da izgledan ka Frankeštajn sa frizuron. Uvatila me dakle potpuna panika, jer ka prvo znan za svakakva slikavanja, ono, za osobnu kartu, za putovnicu, za vinčanja i osmrtnice, ali bogami nisan imala pojma kako i di se radu slikavanja za kolumne. Ondak san se sitila prijateja, blogera, narafski, koji se bavi fotografijon i koji od čuda prirode napravi svojin fotografijaman još lipša čuda, pa san ga zamolila da bil' i mene uslika. Naš lipi i dobri Galeb nije ni sekunde mislija nego je odma reka da nema problema, samo da sačekamo jednoga njegovog prijateja koji triba baš stić iz Zadra a koji ima puno boju opremu i svašta nešto. Ja san se smrzla već i od same riči "oprema", ali san se hrabro držala jerbo sad kad san selebriti ne smin više dozvolit da me te moje privatne fobije ometu u zvizdanom uzletu. Našli smo se sutradan i mislili se na kojon lokaciji bi me bilo najboje uslikat. Ja san smatrala da je najboje da me uslikaju na Lovrincu, tako kad umren od straja i panike da in je blizu za pokopat me. Onda je Galeb predložija da me slikaju u Kerumovon Jokeru, gori na zadnji kat. Prvo san mislila da me to samo štucigaje, jer svako ko mene zna, zna i to da je slikavat mene u bilo čemu šta je Kerumovo čisti sukob interesa. Međutin Galeb se nije zafrkava. Reka je da tribamo slike napravit negdi na visoko, zbog...pozadine, neba, boje, horizonta, pitaj boga šta je sve nabrojia. Ma ti fotografi su ka i svi umitnici, ko bi ih razumija. U svakon slučaju san bila sritna šta Kerum još nije montira onoga Isusa na Marjanu jerbo bi me stoposto bija činija uspentrat se gori za slikavat se. Kad smo došli gori na zadnji kat od Jokera prvo su mi Galeb i prijatej rekli da ajmo štagod popit. Viš ti šta ti je profesijonalni fotograf, zna da neke žene moš uslikat jedino ako ih prvo napiješ. Onda je doša konobar i doda nan neke menije, pa smo po tomen zakjučili da je to restoran a ne kafić. Galeb je reka čoviku da fala nećemo ništa jist nego da bi samo popili nešto. Doduše ja bi bila rado nešto pojila ali sad kad san selebriti moran se pravit da mi nije do spize. Aj, kad smo popili piće, počeja oni Galebov prijatej namištat one aparate, oliti opremu, pa nako sve cilja u mene a ja se ukočenila gore nego kod zubara na stolici i isto ka i kod zubara svako malo pitala "A šta ćete mi sad radit, a?". Malo je falilo da ne zatražin anesteziju, majkemi. Onda je Galebov prijatej reka da se sad triban lipo namistit i pozirat. Ja san se automatcki nalaktila na stol i namistila blentavu facu onako kako ja zamišljan da izgledaju slavni kolumnisti, ali je ovi manija rukon jer da ne ide to tako. Reka mi je da moran prvo stat na noge. Onda mi je reka da sidnen na naslon od stolice. Ja sila. Onda on da desnu ruku nehajno pribacin blizu livog ramena. Ja pribacila livu priko desnog. On doša i namistija me kako triba. Tako san sidila na naslonu od stolice sa rukon nehajno na ramenu. Onda mi je reka da malo dignen glavu. Pa da je malo spustin. Pa da je malo nakrivin. Onda da desnu nogu onako ženskasto okomotan oko live. Ja okomotala. On da ne tako nego malo ležernije. Ja blage veze kako se ležerno nogama more napravit grop. U svakon slučaju, nakon šta mi je tako zapetlja sve unutrašnje i vanjske organe, i ostavija me tako ukočenu na naslonu od stolice, izmišanih ruku, nogu, ramena i bubriga, namistija se na po metra od mene i reka: "A sad IZGLEDAJ PRIRODNO!" Čoviče, aj TI izgledaj prirodno, tila san mu reć! Kakoš izgledat prirodno kad ti je dovod kisika prikinut ležernin i nehajnin prignječenjen svih udova?! Eto, tako van je to bilo na slikavanju. U sljedećoj epizodi blebetanja pričat ću van ...nešto blesavo, ka i obično. U međuvrimenu, moja najfriškija kolumna o Devetnajst načina glumljenja orgazma... P.s. Galebe, fala van :) |
24.10.2011., ponedjeljak
Blebetalo tjedna
|
Malo kasnin, ali u zadnje vrime kasnin non stop. Da mi je ko reka da nezaposleni čovik može imat ovako malo vrimena, ne bi mu virovala. To sa nezaposlenošću već mi postaje ka neka tradicija. Ma kvragu i posal, ko još more živit od plaće? Na kraju ispada da čovik isto živi, ima posal, ne ima posal. Mislin, jednako malo para imaš u novčaniku. Javilo mi da san ovaj tjedan ja blebetalo tjedna, a to falabogu meni nije teško, mogu laprdat bezgranično. Samo šta san sad eto i službeno laprdalo. Puno san se mislila šta bi pisala cili ovi tjedan, i mučila san se šta bi pisala uopće u ovome prvom postu. Pretpostavjan da se od mene očekuje zasmijavanje ka i obično, ali ja nekako iman potribu reć neke stvari namijenjene najvećim dilom blogerskom svitu tj. mojim prijateljima blogerima. A tila san vam reć ovo: Odavno je bilo ono kad san počela pisat moj blog. Otada pa do danas izdešavalo se svačega. Sićan se da san u ono vrime izbacivala i po dva, tri posta dnevno, a sada toliko ne izbacin ni misečno. Malo san išla sinoć u arhivu i prisjećala se svih blogera koji su mi dolazili komentirat. Pola od njih skoro, kad kliknen na njihovo blogersko ime, više ne postoje. I tu me uvati neka tuga. Nema veze šta se radi samo o blogerskom, virtualnom nestajanju, ali svaki put kad otkrijen da je neki bloger nesta, stisne mi se nešto u duši. Počnen mislit di su svi ti judi. I jesu li nestali iz blogosfere zato šta im je život krenija nabolje ili nagore? Opet, živin u nadi da nam još navraćaju, da bar prošetaju i pogledaju šta mi, uporni, koji smo tu još i bit ćemo siguro još dugo, pišemo i mislimo. Za sve te jude koji su otišli, i sve koji su još ovdi, tila san reć par riči. Naime, eto, od početaka blogiranja puno stvari se meni daklem okrenilo u životu. Evo za par dana mi izlazi knjiga, virovali ili ne. Također, pišen neke kolumne, pa se moje laprdanje more čitat i van ovoga bloga. Ali...ali...moran vam priznat - ništa se ne može usporedit sa guštom pisanja bloga. I nigdi komunikacija sa judima nije tako slatka ka na blogu. I ne samo to, nego prijateje koje sam stekla blogirajući, sada iman u "stvarnom" životu i u "stvarnom" prijatejstvu. To su oni judi koji su samnom prolazili sva moja ostajanja bez posla, sve krize, veselja i tuge. Neću vas sad nabrajat, iz straha da nečije ime ne priskočin, ali ovo ću reć - da nije bilo vas i vaše podrške, odavno ja više ne bi pisala ne samo blog, nego ništa. Naslušala san se inače, ovo otkad odam po književnin događanjima, poprilično teoretiziranja o tome šta je to blog, koliko je značajan ili ne, šta je to "blog književnost" i tako dalje i tako bliže. Kad mi postave takvo pitanje poludin. Zato šta nekako ispada ka da je blogiranje neka "niža" vrsta pisanja. A, ako se mene pita, ja san na blogovima otkrila toliko čiste, prave, pa mogu čak reć i klasične književnosti da mi dođe reć judima "Prestanite analizirat blogove, čitajte ih!". Ono šta ja volin kod blogiranja, je činjenica da se tu može nać jako malo pretencioznosti. Bez obzira kakav blog bija, bavi li se bloger pisanjem ili fotografijom, piše li humoreske ili poeziju ili piše o receptima ili modi, nigdi ka na blogu nemoš nać toliko iskrenog i spontanog stvaranja. I to je ono šta blog, u pozitivnom smislu, razlikuje od raznoraznih portala, novina, časopisa, i ostalih mista di judi pišu ili na neki drugi način stvaraju. Dok san aktivno vodila moj splitski portal, najviše suradnika san tražila i imala među blogerima. I, s obzirom da san ka i svaki portal imala i administraciju tj. statistiku koja govori koliko je neki tekst/članak posjećen i čitan, upravo su tekstovi blogera bili među najčitanijima. Mislin da to dovoljno govori o "blog književnosti". Čini mi se da je ljudima dosta "profesionalnih" kolumnista, koji se, tili ne tili, na kraju počnu ponavljat. Ko zna oće li se to i meni dogodit. Kad smo kod pisanja kolumni, ja san se nedavno išla slikavat za najavu mog kolumniziranja, i opet san zamolila jednog kolegu blogera da me slika. S obziron da se ja mrzin slikavat, čovik nije ima nimalo lak zadatak, ali o tome ću van sutra pričat. Sad moran pisat kolumnu. A vrime brzo pobigne, kad čovik ne radi. Virujte mi. |
20.10.2011., četvrtak
Postić pišem, kolač mi se proli
|
Neki dan san išla napisat post a na špakeru su mi se krčkali neki sastojci za jedan kolač. I tako ja pišen li pišen i onda se sitin, usrid stvaralačkog rada, da mi se nešto tamo krčka. Na brzinu ja to sve umišala izmišala zamišala i stavila peć. Boja tih sastojaka uopće nije ličila na boju iz recepta kojeg san našla negdi na internetu, ali san rekla sebi šta ima veze to na netu je stoposto fotošopirana slika sastojaka i kolača. Onda se kolač ispeka, i, kad san ga izvadila iz špakera, bilo mi je malo sumnjivo šta se kolač...ovaj, valja po posudi. Kliko se ja razumin u kolače, oni se nakon pečenja ne bi tribali gibat i valjat i jurcat. Ka svaka iskusna domaćica, ostavila san ga da se oladi i stvrdne. Međutin, nije se stvrdnija. Pa smo ga mogli ist samo žlicon. Zato san odlučila da više ne smin istovremeno pisat i pravit kolače. Odsad samo pišen. E, ali u međuvrimenu san počela pisat za Danas.hr pa ne mogu na dvi strane, toliki lumen baš nisan. Zato izvješće o prosvjedu, za one koje zanima, morete nać ovdi . A od idućeg tjedna ću se malo opet posvetit blogu jerbo mi baš fali. Zapostavila san blogiranje šta zbog kolumnisanja šta zbog traženja posla, bez kojeg sam ponovo nedavno ostala. Uvik izaberen pravi trenutak za bit bez posla. Tribala bi se takoreć već pomalo spremat za penziju a ne tražit posal. Ali to ostajanje bez posla dobro djeluje na čovika, kad si svako malo na početku, osjećaš se mlađim, neizvjesna budućnost jednostavno pomlađuje, regenerira, pokreće adrenalin i avanturistički duh. Svakome bi to priporučila, kerumami. |