marchelina
04.09.2010., subota
Oće referendun, neće referendun
|
E pa jebiga, u našome narodu za ovakve situvacije postoji lipi izraz: Radit ono, a da ti ne uđe. Ko ne zna šta je ONO, taj ne triba ni čitat ovo. Osim naše vlade, znan još nekoliko optimista šta su pokušali dakle radit ono a da in ne uđe, a, moran priznat da san i sama pokušala, čisto u svrhu istraživačkog novinarctva, i mogu van reć da, brate, ne ide. Mislin, nije da ne ide, al' nije to - to. A nije da ne razumin našu premijerku, onako, ka žena ženu. Sve mi žene imamo takvih momenata u životu, kad oćemo udovoljit svima: i Bogu, i narodu. Tojest, i našim hormoniman, i društvenin moralnin kriterijiman. Mislin da nema žene koja se nije našla u toj dilemi: pustit nesriću da uđe do kraja, ili da uđe samo malo. U prenesenon značenju, puštat narodu demokraciju skroz, ili mu puščat samo malo, tek toliko da se "okusi", a da čednost i interesi morala, čitaj interesi bande lopovske, ostanu neoštećeni. I šta onda pametna žena odluči? Ako ne može samo malo uć, onda ne triba ulazit nikako! Daklem, ako ne more malo referenduna o zakonu o radu, onda povlačimo zakon o radu, pa ne triba ni referendun! Ma pogleaj ti mudrice! To bi bilo isto ka da naprimjer ja, pokušavajuć guštat a da ipak ostanen poštena, pa kad svatin da tako ne ide, odlučin sebi ukinit seks! Kvragu, ako je i za poštenje, previše je. Eeee, zna Jadra da ne može to "malo" i da kad uđe malo, ne triba puno pa da bude kako bog zapovida. Oću reć, jel'. Dobro, ako vladajuća ekipa s ovin pokušava spasit poštenje, triba in odma nekako dojavit da in za oprat obraz neb' pomoglo ni dvista godina apstinencije od onih stvari. Najviše me zbunjuje to šta Jadra sad izjavljuje da ona u stvari podržava referendun. Ojebente manitu, oćeš da nan se cili muški rod smije?? To bi bilo isto ka da naprimjer ja rečen muškome da ja podržavan njegovu namjeru da me opali, ali da nažalost ne more jer mu neću dat da se uzvere na me. Aj reci, šta bi čovik mislija od meni? Ne da san kurbetina, nego da san obr kurbetina! Jer još gore od toga da čoviku daš je ono kad znaš da mu neš dat al' ga držiš u uvjerenju daš mu dat. I kad se užge, tek onda mu rečeš da mu neš dat. To je čoviče sadizam! More bit da se Jadre boji da bi referendun, tojest naš zajednički seks s njon i njenon vladon, ima svoju logičnu posljedicu? Mislin, možebitno se boji da bi nakon tog seksa...svršili s njima? Ne svaćan šta se toga ima bojat, pa to je najlipši mogući završetak tih stvari. Pogotovo kad traju tako dugo ka šta traju između nas i njih. Dobro, razlika između onog seksa i ovog sa vladon je šta u onomen seksu svršavanje dolazi kad se nekoga dovede do vrhunca, a u slučaju ove vlade svršavanje bi došlo kad su nas doveli na dno dna. To vajda spada u malo perverzniji oblik dotične radnje. Jadro, odluči se, izludit ćemo! |
Dječak
|
Dok sam te nosila bila sam sigurna da nosim baš tebe, Dječaka. Znaju to mame, ponekad. U Francuskoj, prije puno godina, gledala sam neki dokumentarac u kojem su neki ljudi napravili mali eksperiment u svrhu dokazivanja kako još nerođena beba vrlo dobro zna tko joj je majka. Eksperiment je tekao ovako: Tek rođenu bebu su lišili svih vanjskih zvukova, dakle, u trenutku poroda, i nakon njega, nitko u prostoriji, ni liječnici ni sestre ni majka nisu progovorili niti riječ. Poslije su bebu stavili u krevetić u jednoj sobi, i promatrali kako će beba reagirati na prve glasove koje čuje. U sobu su redom ušle tri različite žene, od kojih je jedna bila majka. Svaka od žena se bebi obratila onako kako se majke najčešće obraćaju svojim bebama: nježno, tepajući, mazeći. Beba je mirovala i nije davala nikakve znakove prepoznavanja, pri ulasku dviju žena koje joj nisu bile mame. Kad je ušla treća žena, majka, i obratila se bebi, beba je počela mahati rukama i nogama, vrtjeti glavom, treperiti. Prepoznavanje majčinog glasa bilo je više nego očito. „Ima neka tajna veza“, zar ne? Ta veza garantira onu vrstu bezuvjetne ljubavi koja je ponekad teško shvatljiva nekome tko nije doživio iskustvo majčinstva. U malom Svemiru jedne bebe, postoji samo jedan zvuk na koji beba nepogrešivo reagira. Mi odrasli poslije znamo zaboraviti tu tajnu. Pa vam pokušavamo skresati krila, odrediti putanje leta, učiniti vas pokornim nositeljima naših vlastitih frustracija, kompleksa i trauma. Ne, ne znamo se baš uvijek s poštovanjem odnositi prema tom poklonu zvanom Dijete. Koliko sam samo grešaka i sama napravila.... Naravno, ti si mi oprostio, jer djeca opraštaju lakše i čišće od nas. Dijete, to je onaj Bog za kojim tragamo, a kad ga nađemo, zaboravimo se pokloniti pred oltarom ljubavi i savršenstva. Jer valjda ne možemo podnijeti gledati u nešto što smo i sami bili, dok nas nisu preodgojili. Volim te. Volim kad me ozbiljno promatraš dok ti ljutito objašnjavam kako trebaš pospremiti svoj nered iza sebe. Kada ti žrtveničkim glasom tupim da od tebe ne tražim puno, nego samo to, da pospremiš iza sebe. Ti svečano klimaš glavom. "Od tebe očekujem da svoju sobu sam držiš u nekakvom redu, bogamu!" "Dobro." "I da počistiš stol iza doručka!" "Dobro", potvrđuješ pokorno. Onda ja kažem da bi mogao ponekad i suđe oprati, naprimjer. A ti , glasom zgranutog dalmatinskog macho-mana, odvratiš: „O, o, nećemo sad pretjerivat'...“ Ili ono kad si mi odbio biti prijatelj na Facebooku. Kad sam uvrijeđeno pitala "Zašto??", uzvratio si mirnim glasom: " Zato što ne mogu dilat kokain i objavljivat pornografske slike na miru dok me ti gledaš, eto zašto." Ili ono kad smo imali pantaganu u stanu, pa kad sam zgrabila metlu u pokušaju da je tom metlom potjeram iz stana a ti izjavio: "Ne volim pantagane, ali opet sam nekako sritan šta nam je uletila u stan." "Zašto?" - upitam ja. "Zato šta mi je ovo bila jedinstvena prilika vidit te sa metlom u ruci" Hvala ti za smijeh. Hvala ti što postojiš. Između milijuna glasova mog Svemira, ja sam samo tvoj glas prepoznala. Zato sam te i rodila. Sretan ti 18-i, Dječače. |
03.09.2010., petak
Kondomi, kape, alergeni i Sanader bez zaštite
|
Da Sanader ostaje bez zaštite!? A judi moji šta san se bila pripala u prvi momenat kad san vidila ovi naslov u novine! Mislila san da je, daprostite, čovik osta bez kondoma! U današnje vrime! Zaprepastilo me po cilomen tilu! Zamislite samo šta bi to značilo za Hrvacku? Sanader bez zaštite u onin stvarima, to bi značilo da bi dotični moga napravit još puno malih Sanaderića, i onda nan više Bog ne bi pomoga! Ode Hrvacka u prndec! Ulegli bi ka oni hrvacki paviljon šta kažu da je izdušija prije nego šta je uspija doć do onoga Bijenala u Veneciji. Ako bi dica imala samo deset posto čačinih gena, Hrvacka bi, čim narestu dovojno za djelovat politički i gospodarctveno, ostala bez gača na šćapu, ma šta bez gača, ostali bi i bez šćapa! A Švicarska bez satova. Tako da mi je laknilo kad san svatila da se ne radi od toj zaštiti, nego od zaštiti iz skroz druge sfere.  Kažu mediji da je Sanader na neki skup u Austriji niki dan doša u službenon MUP-ovon autu, i to je začudilo cilu javnost. Bome i mene je začudilo, jerbo kolko je jamija triba bi se vozat u šleperiman, da mu sve stane. Onda san svatila da se javnost čudi iz skroz drugih razloga, a ja opet u krivome filmu. Šjor ministar Karamarko je međutin umirija naciju i reka da se od ponedijka Sanader više neće bogami vozat u njiovin autiman, šta će ovoga siguro masu pogodit. Ne bi me začudilo da ga uskoro vidimo kraj puta kako stopira sav nesritan i utučen. Dobro, možda čovik i je malo grišija, al' ovo mi se pari ipak preradikalnin činon MUP-a. Ka šta je lipo reka nebeski pastir don Ivan Turić iz Rašćana, neka nama naših lopova, glavno da smo se riješili onih srpckih. I još je reka da danas imamo sve, i našu državu i naš narod i naše sve. Čovik očito nije baš informirat, a kako će i bit kad mu ona njegova omiljena kapa pala priko ušiju pa ne čuje kako triba. Ovi šta su mu šili kapu biće precijenili veličinu njegove glave, a možebitno i veličinu onog krucijalnog sadržaja u glavi. Već zamišjan kako ono naš bidni mali čovik, recimo neki iz Željezare Split, ili iz škvera, dolazi na šalter HEP-a i govori: "Skužajte, ne mogu platit račun za ovi misec, pokrali me lopovi." Službenik ga onda pita: "Nda...? A čiji lopovi, moliću lipo? Ako su srpcki, odma ćemo van iskjučit struju!" Čovik: "Ma nije, nisu srpcki, nego naši, hrvacki lopovi, autohtoni, majkemi!" Službenik: " ..aaaa, u ton slučaju, šjor, oslobađamo vas plaćanja računa doživotno! I nek van je sa srićon!" Naime, samo neki u lipoj našoj imaju sve, a narod više nema ništa. Šta ćeš, sa oltara se slabo vidi, isto ka i sa Pantovčaka. Ovo me sitilo još jednoga šta nije dobro čuja, ali neću ga imentovat jer se ne priliči a i nije naš čovik. Nego, izgleda da nan u zemlji svi postaju radikalni – eno Vlada tvrdi da je 90 posto nelegitimnih potpisa na onoj peticiji sindikata za referendun protiv zakona o radu. Bivši pridcidnik Mesić, socijalno osjetjiv kakvi je, izjavija je da mu se to čini malo ka pretjerano, i od sekirancije je odma falija dvi-tri rupe igrajuć golf gori u Istri. Da ne bi sve bilo crno, evo i jedna dobra vijest - ide nan jesen, i kiše, pa će djelovanje one ambrozije i ostalih alergena bit znatno smanjeno i svi koji su alergičari mogu malo odanit, i počet disat punin plućima. Dok i njih, i nas, i sve skupa zajedno, ne utuše neki drugi alergeni. Hypo-alergeni. ********************************** apdejt: referendum |
01.09.2010., srijeda
Zdravlje je svetinja
|
Zato ja ritko iden kod dotura, jerbo ne volin da iko reče išta grubo o mojon svetinji. A zna se kakvi su doturi, izdavu ti malo krvi, izmiru malo tlaka, i mrtvi ladni izjavu kako ti „zdravje nije baš najboje.“ Jel' ja zato plaćan zdravctveno, da bi oni tako pjucali po mojon svetinji? Šta in je teško čoviku reć koju lipu rič? I onda se moja doturica čudi šta ne dolazin malo češće. Niki dan san ipak morala doć, a nisan bila jedno pet godina. Uđen ja na vrata i kažen doturici:“Evo mene opet!“, a ona po podu od smija. Aj drago mi je vidit da je doturica dobre voje, a di i neće bit, kad nan od zdravctva u državi bolje funkcijonira još jedino školstvo. Obavin ja kod doturice sve šta san tribala obavit i oden kod sestre da mi napiše one uputnice. Ja te uputnice zoven uzaludnice, s obziron da se moja briga o zdravju obično i završi na dobivanju uputnica, jerbo na te preglede nikad ne oden. Ali se puno boje osjećan čin ih dobijen, smirin savjest i mogu se svima pofalit kako san bila u dotura. Iman ja doma uputnica još i iz srednje škole, cili naramak. Sestra je, za razliku od doturice, bila nešto loše voje. Pitan ja nju da kako je, a ona meni bidna vako: - A kako ću bit? Još malo pa ću morat zaštitara imat ovdi na vratima! Jučera su me satrali, još malo pa će me neko i udrit! - Ma, ko će te udrit? Ma zašto?? - Kako ko, evo ovi šta sidu isprid vrata i čekaju red! Pacijenti! - Pa šta je bilo? - A mislu da su u banci, i da se sa judima može ka i sa papirima! Nedajbože da ko uđe priko reda, odma ubit zaklat! - Pa dobro, mislin, znaš, nije lipo da neko ulazi priko reda, a neko čeka i po uru vrimena , i više, pa.. - Je, nije lipo, slažen se. Ali reci ti meni šta bi ti , da ti dođe čovik koji je upravo doša sa kemoterapije, i slabo mu je, a? Bi li ga ti primila odma, ili bi mu rekla da lipo čeka svoj red ka i drugi? - Uf, to je skroz druga stvar. Pa narafski da bi čovika odma uvela unutra, pa to bi svako triba razumit! - E, ali ovi isprid vrata ne razumu! Zato šta mislu da neko oće na privaru uletit priko reda! A šta je najgore, u pravu su, jer takvih prifriganih ima kol'ko oćeš! Ulete mi ovdi pa „Ja san samo doša po nalaze“, ili „Sestro, aj obavite mi ovo brzon, ne mogu čekat, ostavija san dvoje dice zaključano doli u autu!“, ili „Sestro, morate me odma primit, nisan se ima di parkirat, pa san parkira di ne smin, odniće mi pauk auto!“ - Asti. Bome, ne bi ti bila u koži. - E! Ja ne znan šta je ovo došlo, sve je išlo kvragu. Svi grintaju, svi su juti, živčani, agresivni. Ja se sićan da je moj čača zna čekat i po dvi-tri ure u likara, i nije nikad grinta. Zna je: danas moran u likara, i tokat će me čekat najanje dvi-tri ure. I gotovo, to je tako, i to je on tako i prihvaća. Bez riči! Ne razumin šta je judima u današnje vrime! - Bome, ja razumin, tojest znan zašto su takvi. - Jel'? Aj bogati reci i meni da i ja razumin zašto su vako ludi? - Pa, zato šta su... Pacijenti! - Bogami jesu! Evo, prikjučer jedan sta vikat da će ubuduće dolazit ovdi sa kalašnjikovon! O gospe sinjska! Da će sa kalašnjikovon dolazit kod dotura! - Uimeissovo!! I ?? - Govorin ja njemu ajme šjor nemojte tako! Šta smo van mi krivi?' "Krivi ste, dašta ste nego krivi, ovu zemju i jesu spizdili doturi! Samo mi je žaj šta mi se kalašnjikov ne more itnit do Los Anđelesa!!" - I šta si mu ti rekla na to?? - A rekla san mu “Šjor moj, pa jel' vi mislite da je to u redu, takve stvari govorit?“ - A on? - A on meni da:“Nego šta je nego u redu! U redu san već dvi ure majkuvam vašu!!“ - I onda?? - Onda san ga pitala da jel' on zna šta to znači, nosat vatreno oružje po javnin ustanovaman? A on meni ka iz topa: „ Znan šta to znači, bando! To znači da iman dopunsko zdravctveno osiguranje! “ |
30.08.2010., ponedjeljak
Sjećanje - Oltar na vodi
|
OLTAR NA VODI More i kiše isprat će kamen, na tvome tilu, otočka muzo, ali iz duše i srca, amen, nikada, tišnjanska suzo. Plači kameni brode jecaju i tvoje stine, samo bol do srca dojde da upiše svoje ime. Ovo je žal a ne pisma ma će živit ka i snovi za ono dite koje ne zna da se tuga ne ponovi. More i kiše isprat će kamen, na tvome tilu, otočka muzo, ali iz duše i srca, amen, nikada , vodička suzo. Plači kameni brode oganj ti je taka lice, ti si oltar na srid vode na oltaru tila dice. Ovo je žal a ne pisma ma će živit ka i snovi, za ono dite koje ne zna da se tuga ne ponovi. More i kiše isprat će kamen, na tvome tilu, otočka muzo, ali iz duše i srca, amen, nikada, šibenska suzo. Autor: fra gavun  Fotografija: Umorno oko |
26.08.2010., četvrtak
Manistra kao kamen razdora
|
E, more bit da ste čitali oni moj post od tomen kako san, kad san onomad nakon Vrsara postala selebriti, bila pozvana kod moga prijateja Edija na večeru. Danima me je molija i kumija da se pojavin na toj večeri, ako ikako uvatin vrimena između davanja intervjuova hateveju, sienenu, glasu koncila i ostalin pisanin medijiman, između gostovanja u red karpetiman, i na književnin večeriman, i da uveličan njegovu večeru svojin nazočovanjem, uz ostale obične smrtnike poput njega, tojest uz Crvenkapu i Lisbeth i još neke ljudove koji su me tili vidit uživo i čak i dotaknit, ako je ikako moguće. I tako san se ja smilovala i pojavila se na toj večeri. Malo mi je smetalo šta san na tomen događaju ja bila jedini selebriti, jedina slavna i zvjezdanon slavon ovjenčana peršona, ali je prevagnila moja urođena skromnost pa san ipak došla, šta ću, predobra san, predobra. Nekako san to sve prigrmila, nije bilo lako (a štaš pričat sa judima koji nikad nisu bili ni u red karpetu npr., a kamoli u Vrsaru). Međutin, ono šta mi je bija najveći problem je to šta je rečeni Edi bija za večeru spremija neku manistru koju su svi falili, ijako manistra nije bila ko zna šta, pa san nakon dugog mučanja odlučila Ediju reć da mu manistra ne vaja i da je ne zna skuvat ali da mi je svejedno drag i takav, nemušt za špakeron. Ta konverzacija je išla ovako, priko mejlova: Jedan običan dijalog Edi - aj, aj a rekla si vako: volin te ono znaš metafizički, a ne ono ka da bi s tebon jubila po plaži. a čim meni neko spominje mećanje fizički - oma mi je sve jasno Marči - pa e to metafiički to ti znači da te samo duševno volin a ne ono ka za radit ono nešto po plažaman jer brez obzira šta si mi ultra-super-turbo onako duševno, neb se mogla nikad zajubit u tebe jerbo ne more se baš reć da znaš kako triba skuvat manistru priporučan se s štovanjen, tvoja marče mirče Edi - ajme ajmee ajmeeeee ja ne znan skuvat manistru? ja? manistru? pa ja san car od manistre! kralj! svetac od manistre! ajme, gospe moja, koje uvrede, dobro je reka oni mirče da spadaš u one zločince, krvoloke, nevirnike, bogohulnike ajmeee drugi putš viit kakva je kraljevska manistra, da je sanjaš - ne bi virovala da postoji, a ja je skuvan zatvorenih očiju Marči - daprostiš, baš san to i mislila dok san jila tvoju manistru. Rekla san sebi "Ovo ka da je kuva zatvorenih očiju" ja možda i jesan zločinkica, krvolokica, nevirnikica i bogohulnikica, ali bar znan skuvat manistru s poštovanjen, mirče marče od manistre Edi - dobro, jesi li se ti ikad makla iz tog svog kvarta, a? Jel' ti znaš da u nekin krajevima Italije, manistru zovu po mom imenu (dodaju i ono "padre" isprid)? Jel ti znaš da su tili i neke krajeve Italije nazvat po meni, zbog te manistre, al su odustali u zadnji čas zbog moguće zbrke u školi između domaćinstva i zemljopisa Marči - hahahahahahahaha najs čraj, štono bi rekli vrancuzi a znaš li ti, nesrićo, da san ja, kad san ono ka dite progovorila, prvo rekla Barilla pa tek onda, miseciman posli, mama? ha?!? E - eto vidiš ti ne znaš razlikovat manistru od materine sise, a oš pričat o spizi M - aaa, za ovo ćeš me čut! počeli smo s niskin udarcima, a? takvi nan u hrvackoj ne tribaju! E - sve je dozvoljeno kad se vriđa o kuvanju i spizi M - čoviče, ne znaš podnit poraz i gotovo nema veze, isto si mi drag, jer pišeš najboje komentare na svitu. Da još znaš i skuvat manistru, bija bi nestvaran jbt Edi - je, je pričaj ti, pričaj pametan san ti ja (rekla mi je mater) Marči - e, matere su taaako subjektivne osim moje a ona govori da san ja najlišpija i najspretnija kuhačica manistre na ovom dilu balote E - je meni je mater subjektivna al tvoja je ćorava i manita (ajme, nemoj joj ovo špijat, ovo san zbog tebe reka) M - razbit ću te za ovo a onu tvoju Majicu za čitanje ću prodat na pazaru i s ton lovon kupit priručnik "Manistra za početnike" i onda ti to poslat pošton E - ne igraj se s majicon a priručnik za početnike mi moš dodat svoj, da ti se potpišen na njega I tako. Edi se uvridija za poludit zbog moje tvrdnje da ne zna skuvat manistru, i izazva me na dvoboj, a za svidoke je pozva Crvenkapu, Danicu Čvorović, Lisbeth, Londru, i posla nan svima ovu pozivnicu:  Ja san odma prihvatila izazov, ijako je nastavija sa bezočnin provokacijama i čak mi reka da ću ja na tu večeru stoposto donit manistru koju mi je mater skuvala i koju čuvan u zamrzivaču. Međutin, onda smo saznali da Crvenkapa neće bit u Splitu tih dana, a nema nan ni Danice, pa smo sinoć nazvale Edija i objasnile mu da nije najboji momenat i da kulinarski dvoboj triba odgodit do daljnjeg. Na to nan je Edi posla slijedeće:  "Edijevi obožavatelji u nevjerici gledaju obavijest" i popratni tekst: Šokantna vijest za štovatelje dobre hrane Kako doznaju naši reporteri na terenu, došlo je do iznenadnog preobrata na kulinarskom ratnom polju.  Više o tome, zna naša stalna suradnica i iskrena obožavateljica kuhinje E.M. Evo kako je tekao razgovor Christiane Amanpour i domaćina propalog kuharskog dvoboja CA - Sada je već sasvim jasno, da je otkazan kulinarski dvoboj, zakazan u petak. No, krenimo iz početka, kako je uopće došlo do zakazivanja ovakvog dvoboja? EM - Ma to i nije dvoboj. Ne možemo nazvati dvobojem najobičnije hvalisanje raznoraznih diletanata. Smiješno je poput borbe Davida i Golij... CA - Za vas je znači Marčelina samo diletant? EM - Ma ko je, uopće ta Marčelina? Jeboteživot, pa ko je ikad čuo za nju?! CA - Navodno je jedna od vodećih hrvatskih selebritija...? EM - Ma kurac je ona selebriti. Di je to ona selebriti? Doma? U svom portunu? CA - OK, preskočimo početak. Ajmo do sredine... dogovoreni duel je otkazan. Kako? EM - Ma gleaj mala, ja sinoć lipo sidin doma i gledan dnevnik, oni kasniji na Novoj... CA - Khm... khm... EM - A šta se nakašljavaš, koji kurac, pa na Novoj, šta... mogu ja gledat šta oću CA - OK, OK EM - Gleam ja dnevnik, zvoni telefon. Ko je sad - pitan ja sam sebe. Dobra večer, dobra večer, ja san Crvenkapica. Gledan ja oni telefon, mislin se, jel me ova zajebaje, šta ima Crvenkapoca zvat? Ona triba uzet kolače i doć na vrata, nema ona šta zvat. Elem... pita ona mene da jel' mogu do grada skočit na važan razgovor s njom i tom Marčelinom. CA - Oho, to postaje zanimljivo. EM - Je, tebi, možda zanimljivo, ti se nisi makla od doma, al' meni je sve to dosadno, ja san ti svitski čovik CA - Da, da, jasno, jasno EM - Dođen ti ja do grada. Kad ono, njih dvi side ka dvi frajle na štekatu. Gledan ja, gledan, odmirin ja tako jednu i drugu, ono... znaš... izbrojin sise, noge, malo proučin. Aj, može stat, nije nešto, al može stat. CA - I? EM - I govori jedna od njih sad kako je Danica Gropčić, ili kako ono.. negdi na putu, da Crvenkapica isto mora na put (nije u babe, nego negdi drugo - ta van isto ne zna šta bi sa sobon...), A Marčelina (ona veća), govori kako je i njoj ovi petak baš katastrofa za doć CA - Što mislite, koji je pravi razlog ovom izvrdavanju? EM - Jasno ka dan! Marčelini je riknija zamrzivač i sjebala joj se materina zaleđena šalša! CA - wow!!! EM - Normalno je da se u takvin okolnostima oće izvuć, jer ne zna sama ni vodu na špaher stavit. CA - Udruženje hedonista uputilo je oštar prosvjed preko UN-a, da li su kontaktirali i vas osobno? EM - Jesu, jesu, s njima san se lipo napriča jutros CA - Kakvi su efekti njohove prosvjedne note? EM - Uspili su samo postić dogovor, da ovi dvoboj nije skroz otkazan, nego samo da je odgođen. Za drugi dan. Ovi vikend ništa, pa ćemo se dogovorit. Ja samo ne volin da mi oduzimaju dragocjeno vrime, jer sam pun nekih obaveza sa tim večeram i partijima. Al nije mi problem, jer Marčelinu mogu zatvorenih očiju satrat i uništit joj svaku pomisao da zna kuvat. Meni je to ka ništa. CA - A što sad s ovim petkom... nazovimo ga Velikim Petkom? EM - Gleaj! Sad su njizi tri (Marčelina, Crvenkapica i Danica), zajebale one dvi Lisbeth i Londru. Zajebale su ih šta se tiče gledanja dvoboja. CA - Ali? EM - Al u petak će nji dvi lipo doć tamo di je i tribalo doć, jer nji dvi nisu pizde izdajničke ka ove tri. I mi ćemo lipo nešto pojist i bez ovih. CA - Pretjerujem li, ako pitam da li se mogu priključiti toj zabavi? EM - Pretjeruješ. CA - Mislila sam da možda... EM - Ma, ko te jebe, tebe i tvoj sienen!  apdejt: još brejking njuzova |
24.08.2010., utorak
Čovik i pas
|
Neprospavane noći su čudna stvar. Koliko god bile neugodne, jutra nakon takvih noći drže čovjeka u nekakvom stanju lebdenja između snoviđenja i realnosti. Pa se pitaš što je što, tko je tko. U životu sam znala ne odspavati noć iz raznoraznih razloga. Nesretna ljubav, sretna ljubav, financijske peripetije, iščekivanje nekog putovanja ili posebnog događaja... Noćas, tj. proteklu noć, međutim, provela sam budna iz jednog poprilično banalnog razloga: ispred mog stambenog objekta cijelu noć su zavijali i lajali - psi. U početku nisam ni bila svjesna kontinuiteta tih zvukova. Još je bilo prometa, pa se lavež gubio u hujanjima, kočenjima, glasovima prolaznika. Kasnije, kada je grad napokon zamahao bijelom zastavom i prepustio vlast noći, kad se sve umirilo, kad su pijanci i kurve i beskućnici polijegali i pozaspali po svojim klupama, zidićima i parkovima, taj lavež je postao dominantan, jezivo iritantan zvuk. Vrtila sam se po krevetu pribjegavajući svim u narodu poznatim trikovima za tjeranje nesanice. Lijevi bok. Desni bok. Glava pod jastuk. Jastuk na glavu. Plahta preko glave. Brojanje ovaca. Brojanje brojanja ovaca. Prisjećanje na saborske govore vladajuće stranke. Pokušaji samoubojstva skakanjem na glavu sa ormara. Ništa. Štogod sam pokušala, mojim umom, osjetilima i snom gospodario je pasji lavež. Lavež, koji je stvarao atmosferu zone sumraka. Ljeto je, a ja ljeto volim upravo zbog atmosfere lakoće postojanja u zraku, zbog ležernosti kojom bivaju ljeti obojani svi zvukovi. Ljeti je sve nekako bezbolnije, ljeti je plač manje tugaljiv, svađe manje okrutne, noć manje mračna. Ovaj lavež je ljeto pretvorio u zimu, i to zimu u nekoj pustopoljini, a moja stambena zgrada više nije bila još jedan gradski, bezbojni, neutralni građevinski objekt, nego se pretvorila u nekakav mračni zamak oko kojeg letaju šišmiši i sove. Ok, rekla sam. Kad već ne mogu zaspati, pokušat ću dokučiti kako, i otkud, pobogu, usred jednog grada, čopor divljih pasa? Dobro, to nije tako nemoguće, ima tih lutalica koje po noći vladaju gradom, ali, neke stvari su bile nelogične. Nešto se tu nije slagalo. Naime, lavež se čuo tako jako i tako blizu, da se dalo pomisliti da se psi nalaze možda u nekom od stanova moje zgrade. Nemoguće. Da jesu u zgradi, netko od stanara bi već bio reagirao i zakucao neodgovornom vlasniku beštija na vrata. Znači, psi su na ulici. Ali, ako su na ulici, zašto se njihov lavež ne udaljuje, bar na momente? Zar ne bi bilo normalno da psi trčkaraju, mijenjaju poziciju, pa laju malo ovdje, malo tamo, a onda u nekom trenutku, napokon izgubivši zanimanje za dotični kvart, nestanu u noći i odu uznemiravati stanovnike nekog drugog dijela grada? Prevrtala sam se u toj dilemi cijelu noć, stvar je bila tako nelogična i čudna, čak misteriozna, da se na kraju više nisam ni živcirala zbog nesanice, nego sam zoru dočekala - znatiželjna. Ujutro, srčući kavu, osluškivala sam. Psi su i dalje lajali. Jedan od njih je u lajanje unosio toliko pitanja, molbi, tuge, emocija, zbunjenosti da se njegovo lajanje pretvaralo u pravo, bolno zavijanje. Drugi lavež je poticao od, očito, hladnokrvnijeg psa. Bože, jedva čekam vidjeti te pse. Koja misterija! Izašla sam u jutro i ugledala ih odmah. Ispred moje zgrade, tik uz ulicu kojom prolaze automobili, ima jedan drvored. Psi su bili zavezani, svaki za svoje stablo. To je objašnjavalo zašto je njihov lavež dopirao cijelu noć sa istog mjesta. Onaj manji pas, nekako nježniji građom, stajao je na sve četiri, pogleda uprtog prema zgradama, i lajao. Uporno, očajnički. Plakao. Drugi pas, robusniji, i očito stariji, ležao je ispod stabla kao da je sve u redu i tek se pokojim, solidarnim lavežom, priključivao svome supatniku. Taj pas, očito, nije prvi put bio ostavljen. A ako i jest, imao je dovoljno godina da mu ništa ljudsko više nije bilo strano. |
23.08.2010., ponedjeljak
Nu ga, nu je
|
Najavna špica svih najsočnijih ogovaranja koja san u životu čula, zvuči ovako: - Mislin, da se razumimo, ovo nije ogovaranje, ali... E, iza tog "ali", slidi najšporkije ogovaranje koje judski mozak uopće more zamislit, popraćeno čednin objašnjenjen kako to u stvari nije ogovaranje. Dakle, ako čovik želi nekog onako bezočno, i do kraja izogovarat, a ne osjećat se ka da nekog upravo bezočno ogovara, triba se samo prethodno ogradit, i pojasnit da to nije ogovaranje. Šta potencijalnon slušaču i sudioniku, kojemu već cure sline, također jako olakšava stvar. Jer i on mrzi ogovaranje cilon svojon dušon. Pa pošto je ogovarač reka da ogovaranje u stvari nije ogovaranje, onda slušač to more čiste savjesti odslušat, i, sa svin pikantnin detaljima, prinit dalje. Naravno, s prethodnon napomenon da on to sad ne ogovara nikoga, nego da samo prinosi šta mu je oni prije reka. Korisne dodatne najave ogovaranju, koje to zapravo nije, mogu još bit i : - Nije da se mećen di mi nije misto, ali... - Ne volin gurat nos u tuđe stvari, ali... - Mene ne zanima šta ko radi u svom životu, ali... Kad ste tako objasnili o čemu se radi morete dat mašti na voju, i ne samo prinit šta ste čuli od nekoga ko ne voli ogovarat, ka ni vi , nego još i dodat, i ukrasit, i poslužit se svakakvin pjesničkin slobodama. Samo ne smite nikad, ali nikad, zaboravit napomenit da to u stvari uopće nije ogovaranje. Tu se daklem radi od najmanje tri tipa protivnika ogovaranja: Tip prvi oliti „ Nije da se mećen di mi nije misto“ Ovi tip, suprotno svojoj uvodnoj ogovaračkoj rečenici, nema di se neće metnit. More ga se nać svagdi, a najviše tamo di mu nije misto, naprimjer u politiki, u školama, u znanstvenin institucijama, na bojišnicaman, u sportu i u vašome bračnon, a i vanbračnon krevetu. Prirodno obitavalište mu je uglavnon u crkvama i sličnin vjerskin objektima. Paradoksalno svojin omiljenin obitavalištiman, ništa mu nije sveto. Tip drugi oliti „Ne volin gurat nos u tuđe stvari“ Ovi tip ćete lako pripoznat po natečenome nosu. Tip treći oliti „Mene ne zanima šta ko radi u svom životu“ Ovi tip je obično vaša prva susida koja van nakon ove uvodne rečenice ispriča, kronološkin redon, sve dnevne i noćne aktivnosti stanara konpletnog stanbenog objekta u kojome živite, sa laganin oslanjanjen na stanovnike okolnih kvartova. Di je ko bija, ko je kome doša, ko je od koga otiša, zašto je otiša, oće li se vratit, sve van ona zna. Teško je i zamislit šta bi tek bilo da je iti malo zanima šta ko radi u svomen životu. E, ali ne smimo zaboravit još jedan tip ogovarača, kojoga moremo nazvat „Nu ga, nu je“ Taj tip morete nać udobno smišten na svim važnijin štekatima po gradu, drugin ričima na Rivi i na Pjaci, a jedan njihov ogranak je zadužen i za Voćni trg i Prokurative. Ja osobno najviše se pronalazin u tomen tipu, ijako u ogovaranju nisan sklona iskjučivosti i diskriminaciji, pa ogovaran odreda sve koji mi nalete bez obzira na boju, naciju i viru. Tip „Nu ga, nu je“, međutin, ne ogovara svakoga, nego samo one koji prođu kraj štekata di on sidi. To znači, ako uzmemo otprilike ajmo reć nako odokativno, u dvi-tri ure sidenja na Pjaci, jedno pešest ijada judi po danu. Princip ogovaranja je slijedeći: - ogovara se svakoga ko prođe - ogovara se najviše žene, ako je ogovarač žensko, i obratno, muške, ako je ogovarač muško - za žensko čeljade koje prođe šifra je „Nu je“, a za muško „Nu ga“ Pošto san ja žensko, zadržat ću se na „Nu je“ analizi. Tipovi „Nu je“ olajavanja su „Nu je šta je obukla“, „Nu je, vešta joj je do poda“, „Nu je, vidu jon se mudante“, „Nu je, je se namaškarala, boje bi joj bilo da je ostala doma a ne vako izlazit u grad“, „Nu je, mogla se bar malo namaškarat a ne vako izlazit u grad“, „Nu je, kako hoda, mogla je još veće take navuć“, „Nu je, u onin šlapama, da je žensko bila bi u take“ i tako daje i tako bliže. Oni koji prolazu ne moraju na sebi imat ništa za ogovaranje, ali nama je dovoljan razlog taj šta tu prolazu. Šta će oni nama prolazit, jel'. Najdraže mi je bilo kad je moja prijatejica rekla za jednu šta je prolazila „Nu je, pogleaj joj frizuru brale, pari ka da jon je neko bacija petardu u kosu“, da bi nakon dvi sekunde ta žemska pogledala u nas, i mi svatile da to nije nikakvo žemsko nego naš gradonačelnik. Pripoznale smo ga po bistrini pogleda. Ako su ogovarači na štekatu posebno nadahnuti, more se ogovarat i one koji ne prođu kraj njih, naprimjer političare, a najviše našu Jadru. Da me zanima ko koga i kako ogovara, sad bi van ispričala šta od njoj sve govoru, ali ja ne volin gurat nos u tuđe stvari, niti se mećat di mi nije misto. Da neb' ja završila na misto di je u stvari većini naših političara misto. Sva srića da na tomen mistu skoro više i nema mista, boguvala. |
16.08.2010., ponedjeljak
Zabranjeno kokolavanje na plaži
|
Svaki Splićanin koji drži do sebe ne kupa se u Splitu nego ima vikendicu na prvom, drugom, ili na trećem Braču. Ja isto držin do sebe, ali vikendica ne drži do mene, pa je tako nisan uspila sagradit ni u ona vrimena mraka, ni u ova vrimena opće prosvitljenosti. Zato se ka svaki obični građanin kupan na splickim plažama, najčešće na Žnjanu. Ako čovik već mora bit takvi luzer i kupat se u Splitu, onda ono malo dostojanstva more spasit jedino kupajuć se na Žnjanu. Otkad smo ono na Žnjanu bili dočekali Svetoga oca, ta plaža je na neki način moremo reć postala posvećeno tlo, a naročito po noći. Ja san poštena žena pa ne znan šta se tačno događa na Žnjanu po noći, ali san čula od nekih šupjača da se žnjansko tlo redovno i temeljito posvećuje čim padne mrak. Kažu, dođeš doli, a ono na svakih deset metara parkiran autić, a u autiću mladi (a i malo manje mladi) Splićani i Splićanke radu na povećanju nataliteta u Hrvata. Don Baković bi bija prezadovojan da koji put slučajno napravi đir po Žnjanu kad je noćna smjena. Pravu se dica sve u šesnajst, Hrvacka more bit mirna, neće nas nestat. Jedino šta zbunjiva je muzika koja dopire tu i tamo iz tih parkiranih autića. Najčešće se čuje Ceca, Dara Bubamara i slični estradni umjetnici iz folk parade donedavno neprijatejske nam države. Svaki normalni Hrvat i domoljub mora pomislit da je skroz neprilično radit na povećanju hrvatckog nataliteta uz takve pisme. Ja nekako mislin da možda dica slušajuć muziku iz neprijatejske države ono domoljubno poludu i razbisnu se, pa in skoči adrenalin, a uz adrenalin , kliko se ja razumin u ote stvari, skače i sve drugo šta triba skočit kad se pravu dica. Ajmo reć da je to neka vrsta natalitetno-domoljubno-folk-erotckog podražaja, i kol'ko god neki ne volili takvu vrstu muzike, tribaju prihvatit to ka malu žrtvu u hrvackom interesu. Evo naprimjer ovih dana nan se i premijerka žrtvovala za naše zajedničke interese, čula san da se molila da nan svima bude boje i da šta prije izađemo iz krize. To njeno moljenje se dobro poklopilo sa tin da je upravo otkriveno da nan je pola državnog vrha do dna umišano u šporkarije okolo one HYPO banke, i ne samo to, nego čak i neki iz crkvenih krugova. Ti crkveni krugovi su mi posebno zanimjivi, pare ka da su krugovi u žitu, svi vide šta se radi, ali niko ne viruje. U takvin slučajeviman crkvenim činbenicima sigurno odgovara to šta je vjera u Hrvata tako slaba. Jer da Hrvati poviruju u šta je sve crkva umišana, niko više u crkvu ne bi ni uša. Pa bi se, paradoksalno, poslin govorilo da nan je crkvu uništila prejaka vira. Nego, da se vratin na Žnjan. Niki dan san ležala na plaži i čirila dvoje mladih kojima se vajda omililo od sinoć pa se nastavili kokolavat nasrid plaže u po bila dana. Sve se nako lipo jubu, mazuckaju, ma milina ih je bilo gledat. U to ti se skoči neka žena, gospoja, majka, i počne se derat na njih da kako ih nije sram tako se ponašat nasrid plaže i da odma prestanu jer da ima na plaži i dice. Ja pomislila, pa naravno da ima na plaži dice, za to su zaslužna ova dica šta se kokolavaju. Međutin gospoja se tako derala da su oni spasioci šta glumu američki Bej Voč dotrčali vidit jel' triba koga spašavat. Gospoja kad ih je vidila, počela in se tužit na ono dvoje zajubjenih i govori da triba vakve stvari zabranit po plažama jer da je to teški blud i nemoral. Ono dvoje golubića bidni se zacrvenili i muču ka zaliveni da mi ih je bilo žaj. Pa san kucnila gospoju po ramenu: - Gospojo, ovo dvoje dice se samo jubu, i to nije blud i nemoral. Ako oćete vidit šta je blud i nemoral, čirnite u naprimjer Hypo banku! - Šta ti oćeš sad alapačo? Koja banka? Šta banka? Ne iđen ja u banku, po bankaman su sami lupeži! Ja san poštena hrvacka žena, i iđen u crkvu! - E, pa to ti i govorin!! |
11.08.2010., srijeda
Šalšavo lito, ili lito šalšovito
|
Nema na svitu bolje spize od šalše. Šalša je zakon, šalša je Ustav. Kodeks, rekla bi Torcida. Kad se u mojoj kući skuva šalša, to je nama ka neka vrsta državnog i vjerskog praznika. Dođe mi od ushita da na balkon izvisin hrvacku zastavu. Ma šta hrvacku, i onu jugoslavensku, jerbo kako volin šalšu sad, tako san je volila i prije. Samo šta to sad smin i naglas reć, jel'. Znan da mi neki neće virovat, al' isto ka šta se u ta vrimena nije smilo ić u crkvu, tako se nije smila ist ni šalša, jerbo je bila još gori opijum za narod od religije. Ona jedna moja zlobna susida doduše zna reć da s obziron kako san se raspupala, ne moran višat zastavu, dovojno mi je izvisit mudante. A di se i neću raspupat kad mogu svemu odolit osim šalši. A šalša se jide sa manistron, a manistra su ugljikohidrati. I sad ti budi mršav, a je. I onda nan još nije dovojno šta uz šalšu idemo manistru, nego ono toča šta ostane na dnu pjata temeljito potočkamo s kruvon. Da nan neb' nedajbože uzfalilo ugljikohidrata. Šalša nije samo spiza, šalša je i simbol. Čega? Pa, lita. I obrnuto, lito je simbol šalše. Tako kad ima doć lito, svi govoru da jedva čekaju godišnji za okupat se, a ja jedva čekan godišnji za na miru kuvat i jist šalšu. Kad krenen na plažu, najradije bi ponila i tečicu sa šalšon, ali onda neće niko smenon da ide na more. Ma, snobovi. Šta ima loše u tomen da čovik na plaži lipo rasprostre svoju dekicu, izvadi tečicu, i točaje kruv u šalšu? Jel' to koga ugrožava? Jel' narušavan javni red i mir? Jel' vriđan koga? Ne. E pa zašto onda niko neće smenon i mojon tečicon na more? Šta in smetan ja i moja tečica? Tribalo bi uvest posebne plaže za nas šta smo emotivno vezani uz šalšu i manistru, jer ako mogu naprimjer oni nudisti imat svoje plaže, zašto ih ne bi imali i mi sa tečicama? I onda lipo na takve plaže ne bi smija doć niko ko sa sebon ne bi ima barenko jednu tečicu i po kile kruva, to bi bilo recimo ka za upad, a onda oni šta bi recimo imali još štagod za jist, dobiju boje misto na plaži, prvi red uz more, a oni šta uz tečicu i kruv i manistru ponesu još i koju cilu pomu i malo paštete za poslin šalše, dobiju gratis i ležaljku. Šta se tiče kuvanja rečene šalše, to je već stvar individualnog doživljaja i ukusa, ali postoji nekoliko svetih pravila: Ka prvo, triba narizat najmanje dvi velike kapule, jer šalša bez puno kapule ne more ispast ka šta bog zapovida. Onda se u zažućenu kapulu iskrene dva tri kila pomidora, najboje su šljivarice, neki kažu, ali more i one okrugle. Onda se tako to šufigaje na lagano do iznemoglosti. Na kraju šalša triba izgledat ka recimo marmelada ili džem. Pa kad ono utočaš kruv, pa ono sve nako ljepljivo curi niz kruv, pa niz bradu, a one kore od pomidora taman daju pravu miru da ne bi toč tojest šalša izgledala previše konpaktno, nego taman koliko triba. Prava šalša na kraju dobije neku posebnu vrstu crvene boje, ka ajmo reć zagasito crvenu, sa prelivima ljubičaste, i, ako je prava, izaziva momentalnu doživotnu ovisnost. Šta se tiče mirisa, kad zatvorenih očiju nagneš glavu nad teču, moraš unutra ćutit redom: more, stine, maslinu, suhozide, fjaku, vino, briškulu i trešetu, žegu i ladovinu od ispod bora zajedno, a ako je šalša baš ono vrhunska, u teči moš čut i cvrčka kako piva. Mene je moj bivši muž stalno frustrira sa pričon o šalši koju je kuva njegov čača, i govorija mi je da nema šamse da ja ikad uspijen takvu skuvat. Pa san ga jedan dan išla iznenadit i pokušat mu skuvat baš takvu. Kako je on cilo vrime naglašava da je njegov čača šalšu kuva satima, tako san ja, kad san sve namistila, lipo odlučila malo ubit oko na kauču, računajuć da se tako na laganoj vatri šalša bez rizika more kuvat i sama. Nekoliko sati poslin, dok je dim suklja na sve strane a vatrogasci i pripadnici gorske službe spašavanja mene i dite kroz prozor izvlačili iz kuće, moj muž je, stigavši s posla ima šta i vidit. Otvorenih usta i razrogačenih očiju blenija je u zadimljenu kuću, a ja san tužno zakjučila kako mi ovaj put šalša baš i nije uspila. Ali zato se bar ne more reć da ga nisan uspila iznenadit.  |
10.08.2010., utorak
Deslovizacija
|
Ima li išta gore nego kad čovik danima nema inspiracije i ne može napisat niti jedno jedincato slovo, a onda ga pukne inspiracija, napiše tekst, bude cili zadovojan, a potom taj isti tekst nepovratno izgubi? Jučer san bila dogovorila kupanje sa nekom ekipom u četri ure popodne. U četri manje kvarat san pribacila šugaman priko ramena, navukla japanke, stavila očale, ubacila u boršu neki faktor za mazanje kojega nikad ne koristin ali mi ga je lipo vidit u borši, i krenila. Uvatin kvaku od vrata, zakoračin, i paf! Pukla me inspiracija! I to nakon šta danima nisan imala volje ništa napisat! Krzmala san na vratima jedno sekundu ipo i mozgala o tomen kako ne bi bilo lipo od mene da se sad uvatin pisanja i zakasnin na more a ekipa me čeka. Zakjučila san odgovorno da bi bilo jako jako neodgovorno od mene da sad sidnen pisat. Onda san pobacala šugaman i očale i japanke sa sebe, boršu sa faktoron zaitnila u hodnik, i sila pisat. Kako san i inače jako organizirana i temeljita po prirodi, tekstove koji me tako iznenada puknu ne pišen na oni wordow dokumenat nego pišen direktno u editor. Jer ko će sad to nešto otvarat nekakve dokumente, pa me konpjutor pita oćuli spremit dotični dokumenat, pa ako oću di ću ga spremit, pa zašto ću ga spremit, kvragu i on i njegova procedura. Dok se ja tako ispovidin konpjutoru, ode moja inspiracija i polet. Otvorin ja dakle editor i u deset minuti nakuckan priču i cila sritna kliknen na "objavi". To tamo, na portalu. Međutin, namisto da se tekst objavi, on nesta. Isparija. Dematerijalizira se. Deslovizira se!!!! Prvo san nekoliko momenata zaprepašteno treptala i buljila u ekran. Onda san pokušala očajnički nekako spasit tekst, nać ga, pa konpjutor je to, on sve zabilježi, tako su mi rekli ovi šta se razumu, mora negdi bit! Kliknen na ono pretraživanje, ono SRRČ, utipkavan naslov, dijelove rečenica, zareze, uskličnike, riči, slova, proban sto kombinacija, al' nema. Moga teksta nema! Nigdi! Kako se slabo razumin u informatiku i od konpjutorima znan taman koliko mi triba za napisat i objavit nešto, onda ja tomen istom konpjutoru pripisujen nevjerojatne moći , baš zato šta ništa ne razumin. Pa san mislila, ako ja ne znan spasit tekst, to je siguran znak da ta mogućnost postoji, samo triba malo upornosti i istraživačkog duha. Onda san ulazila u konpjutor svagdi di se more uć a da te ne ubije struja, i di nikada prije nisan ušla. Kvragu, mislila san, negdi mora postojat nešto di će pisat "Pohrana tekstova spašenih nakon šta ih neki idiot izgubi unoseći ih direktno u editor". Ulazila san u SVE šta postoji na desktopu, klikala na sve misteriozne funkcije koje neman pojma šta značu na engleskon, a kad mi ih neko prevede na hrvacki onda pogotovo božetebe ne razumin, a ne namjeravan ni ubuduće razumit, jer uz sve stvari koje moran u životu razumit ne triba mi sad još i nešto šta ne razumin ni na materinjem ni na stranom jeziku a i ne razumin zašto bi to uopće tribala razumit. Znan puno judi koji to isto ne razumu pa eno bogami živu skroz dobro. Nakon toga paničnog pritraživanja i prikopavanja desktopa, network plejsisa, kontrol panelova, maj konpjutora i ostalih ikona, prišla san na google, jer san jeanput čula kad je neko reka da "google sve pamti", e pa, bogami ne pamti, i sram bilo informatičare kad in tu informaciju mora otkrit neko vako nemušt u informatiki ka šta san ja! Dakle, vaš pametni gugl ne pamti!! Tojest, pamti neke pizdarije, ali ne pamti ono šta ja napišen i izgubin! Kad san shvatila da ne postoji način da spasin moj tekst, odlučila san da ću se ubit. Tako ja to često odlučin u životu kad se nađen prid nepremostivin preprekaman, jer poslin kad se malo oladin, a ne ubijen se prije toga, buden bar pešest dana dobre voje od pomisli kako san blizu smrti bila, ono, gledala joj u oči takoreć, i za dlaku joj izbjegla. U mom naumu da se ubijen uvik me nešto važno spriječi, ne znan, naprimjer uskuva mi voda za kavu, ili se sitin da nisan izvadila robu iz mašine, ili na radiju najavu Kerumov govor na otvaranju splickog ljeta. Pa se onda ne ubijen. Jerbo da propustin taj govor, ubila bi se. A jučera me u samoubivanju spriječilo to šta san se sitila da je vrime godišnjih odmora. Drugin ričima, da se ubijen , niko ne bi ni primjetija. Dobro, možda bi, ono, leže judi na plaži i neko vikne "Alo, jestel' čuli da se ona Marčelina ubila?!?" "Aaajme, strašno, jadna žemska, nego, daj molin te dodaj mi tu kremu za sunčanje i trkni malome po sladoled" E, bogami, nećete. Pa ne ubivan se ja zato šta mi je taki ćeif, niti za svoj gušt, nego zato da bi me neko žalija bogamu. Kvragu, ovo san isto pisala direkt u editor. Ništa, iden kliknit na objavu, pa ako tekst nestane, ubit ću se. Na jesen. |
07.08.2010., subota
|
|
01.08.2010., nedjelja
Nije za mene bit selebriti
|
Nisan još uspila doć sebi od izleta na Šoltu i promocije na kojoj san bila, kad me udruga Split Mind pozvala da buden gost na književnom druženju u Sinju. Judi moji, to se više ne da izdržat. Poslin svake promocije, književne večeri, i sličnih događanja, pomislin kako je to zadnje, i kako se mogu napokon vratiti mom mirnom životu žene, vesele raspuštenice, majke, domaćice, blogerice i neredovitog HEP-ovog platiše, kad eto ti ga đavle. Druženje u Sinju je bilo predviđeno trajat od ujutro do navečer, i ja san se pitala koju gospu ću radit u tomen gradu cili božji dan. Dobro, neman ništa protiv Sinja, jer znan da tamo ima zgodnih, kršnih muških, alkara i vojvoda i planirala san između dva književna čitanja napravit jedan mimohod po Sinju i uvatit muža, jerbo od književnosti se ne živi, a meni je više dosadilo sama zavidavat žarulje po kući.  Uostalom, ako se žena namjerava udat najboje jon je to napravit u Sinju, ako ništa drugo, tamo muški cili život vježbaju gađat u sridu, znači teško ti jedan Sinjanin more omanit u određenin delikatnin situacijaman u životu od kojima sad ne bi u detalje. Šta ću radit u Sinju cili dan, saznala san naknadno, i otkrila da se u Sinju može puno toga radit i guštat cili cilcati dan, i duže od toga. Za to su se, u svojoj lipoj suradnji, pobrinili ekipa iz Split Mind-a i ekipa iz SKUP-a iz Sinja (Sinjski kulturni urbani pokret)  U jutarnjem dilu programa smo tribali čitat poeziju ili prozu nama omiljenih autora i ja san za tu priliku bila izabrala priču našega blogera sa bloga Svijet u boci i njegovu priču Čarolija olovke s gumicom. Očito dobar izbor, dobila san lipi pljesak, tojest ne ja nego priča, i fala Marku šta mi je odobrija čitanje njegove priče. Bija je gušt sidit u sinjskoj pivnici, u totalno neformalnoj atmosferi koja je bila pojačana odličnon suradnjon između nas koji smo čitali i osoblja pivnice a koju je pospješija mladi i perspektivni pisac Mario Glavaš svojon suptilnon komunikacijon sa konobarima tipa: "Stipe, stišaj tu muziku jebemumater, zvaču alkare!!!"  Osim mene i Marija gosti od pera su još bili i Tonita Popović, Aleksandra Kardum, Nebojša Lujanović i Veselin Gatalo. Veso je pisac iz Mostara i ostat će zapamćen po svojin urnebesnim komentarima na temu života u BiH, ka naprimjer kad je reka da se ne miče iz Mostara a da svako malo živi u drugoj državi, i da ujutro kad se digne obavezno sluša vijesti na radiju da bi sazna koje je države taj dan stanovnik. Na književnoj večeri je na pitanje "Može li se od pisanja živjeti" odgovorija da može, i da je on prve pare od pisanja zaradija kad je čači iz vojske napisa pismo i tražija da mu pošalje novaca.  Osim šta je zasmijava sve oko sebe, iz nekog, samo njemu poznatog razloga, pokuša je izazvat međunarodni incident provocirajući, a koga nego mene, i to tako šta je izražava negativne stavove o svemu šta je meni sveto, tj. o Feralu, o e-novinama, o Splitu i o Hajduku. Jedino mi nije spomenija manistru na pome, jer je to moja svetinja za koju javnost, pa tako ni Veso, još ne zna, ali da je kojin slučajen zna i da mi se i u tu svetinju dirnija, ne virujen da bi bila izdržala, pukla bi ka cvrčak i stoposto bi mu bila rekla da je fašista. Jerbo samo fašista može imat negativno mišjenje od manistri na pome. Taman kad mi ga je već bilo dosta i kad san bila odlučila da ću ga mrzit ka pasa, on je napravija nešto skroz neočekivano. Naime, kavu koju san bila naručila konobar mi je bija donija bez cukra, i Veso se, ničim izazvan, diga od stola i otiša od konobara tražit cukar za moju kavu. E sad san bila skroz zbunjena jer kako moš mrzit čovika koji ti donese cukar? Kvragu sve, nisu više ni fašisti ka šta su nekad bili.  Organizatorice druženja, Petra i Irena, zadovojno su trljale ruke jer su mislile da ću se dat isprovocirat i da ćemo in Veso i ja priredit sukob i tuču, šta bi dalo publiciteta cilomen sinjskom književnon događanju, jerbo nema ništa zanimjivije za medije nego kad se dva selebritija zakrvu i počupaju prid cilin pučanstvon. Da nisan hladnokrvna kakva jesan, tuča između Dikana i Đele Jusića bi bila doslovno postala jučerašnja vijest a da ne govorin da nan Kosorica i Severina ne bi bile ni do kolina. Međutin ja san skupila sav svoj splicki dišpet i pravila san se da me baš briga šta Veso govori, a to šta san zaradila gastritis, zapetljaj criva i čir na želucu mala je žrtva za obranu digniteta mojih književno-političko-sportckih uvjerenja. Za čitanje moje priče "Erocka" sa kojon san pobijedila na Casanova festivalu san bila upomoć pozvala prijateja Edija Matića iz udruge "Kurs" pošto je cila priča u dijalogu pa mi je lakše kad iman nekoga da čita mušku ulogu u dotičnoj priči. Edi mi je za tu priliku posudija majicu na kojoj velikin slovima piše "MAJICA ZA ČITANJE" šta je puno pomoglo momen samopouzdanju i da nije bilo te majice ne znan kako bi bila izvela taj još jedan nastup isprid publike i to nasrid sinjske tvrđave. Sa Edijem je došla i moja prijatejica Crvenkapa, znate, ona šta uništi svaki tulum i feštu jer jon se počne spavat. Tako je , dok san ja na tvrđavi čitala moju priču, nadjudskim naporima držala oči otvorene i još jedan put potvrdila koliko je književnost, a nadasve moja, u životu nadahnjuje i motivira.  Edi, to van je onaj lipi, zgodni, mladi, pametni, šesni, šta zna kuvat, spremat, čistit, peglat... i prodaje maslinovo uje Prije tog večernjeg performansa šetali smo po Sinju, po "sinjskoj špici", di san ja u prvome điru prošla kraj jednog čovika koji je intezivno gleda u mene. U drugomen điru mi je još i klimnija glavon, sveudilj me intezivno gledajuć. Ijako san sad već malo navikla bit slavna, opet mi je bilo nekako neugodno da skroz nepoznati muški tako gledaju u mene. Doduše, već su me u životu par puta judi na ulici tako intezivno gledali, ono kad mi je frizerka u pituru za kosu zabunon bila stavila malo previše vrištećo-crvene nijanse, a drugi put kad san, juta na istu frizerku, SAMA opiturala kosu.  U trećem điru priko sinjske pjace mi je upalila svićica u glavi i ja san se sitila da je taj nepoznati čovik u stvari onaj fotograf šta me je slikava za novine prije dvi nedije, i da je čovik, za razliku od mene, kulturan, i da mi se samo pristojno javija. Sad je ispalo da san se uobrazila i da se više ne javjan judima kad ih sretnen na ulici. To me je snervalo do te mire da me je ekipa stala tješit da to nije ništa strašno i da su fotografi i ostali iz medija tu zbog mene a ne ja zbog njih i da je njihovo da škljocaju i da pišu od meni i da me gledaju i da mi klimaju glavaman ali da se ja njima neman šta javjat jer san selebriti.  Onda smo bili na izložbu fotografija od Biljane Gaurine di san opet vidila fotografa i omanama dotrčala do njega da mu objasnin da se ja to nisan uobrazila nego da san malo glupasta po prirodi.  On je reka da nema problema i da on razumi umitnike i pisnike jer da su oni uvik u nekomen svomen svitu. Bilo mi je malo lakše i tila san se pozdravit i otić jer mi je bilo neugodno pod svin tim svitlima ali u tomen momentu me je fotograf zadrža i viknija "Ante, Ante dođi vamo!". Onda je do nas doša Ante T., a fotograf mu je reka da san ja ta i ta i da on, Ante, jel', sigurno zna za mene. Ante me je pogleda, diga livu obrvu, i reka: "A-a. Ne znan je." Ma da mi je ko priča da će mi se usrid Sinja to dogodit! Da jedan slavni pisac nije nikad čuja za mene?? E moj Ante, đaba ti je šta znaš pisat i i šta si svitcki čovik kad nisi čuja za mene, a svi znaju da nakon mog posjeta Sinju taj grad više neće bit poznat po Sinjskoj alki nego po meni. Ovo ti je velika mrlja u bijografiji, viruj ti meni! Poslin ciloga toga šušura Edi mi je da prijedlog dana, i svaka mu dala zbog toga prijedloga, pa smo, u svrhu realiziranja toga prijedloga on, ja i Crvenkapa nestali u lipoj, hladnjikavoj sinjskoj noći, i neću van reć di smo išli i šta smo radili ali bi za taj dil književnoga programa najprigodnija majica bila ona sa natpison "MAJICA ZA PIVO, VINO I NAJBOJI I NAJJEFTINIJI TOPLI SENDVIČ NA OVOM DILU BALOTE"...  Fotografije i majica: Edi Matić Šta kaže Slobodna |
24.07.2010., subota
Dopala me Šolta, i opet će, nadam se
|
Ima ta jedna žena. Ime joj je Venera. A ime je, kao što znate, znak. Venera je Šoltanka. Jedan dan tuširala se i guštala u igri sa pjenom i vodom, a onda u toj narcisoidnoj zaigranosti svoga tijela i vode, napipala jednu kvržicu. Kada se jednoj ženi to dogodi, ona, u stvari, odmah zna. Odlasci liječniku nakon tog prvog momenta strave, služe samo tomu da joj se potvrdi ono što je odmah znala. Suočavanje sa dijagnozom, kirurški nož na onom dijelu tijela koje svaku ženu čini predivno izvajanim, savršenim djelom božjih ruku, to su trenuci koje vam ne mogu prepričati niti opisati jer je to priča koju nisam proživjela. Dovoljno mi je, međutim, samo pokušati zamisliti, pa da mi ledeni trnci užasa prođu kičmom. A dovoljno je i vama, znam. Venera je sitna, krhka ženica. Samo izvani. Pa ta strašna dijagnoza u njenoj biografiji ne zauzima važnije mjesto od svega onoga drugog što ta žena može, hoće, i jest. Venera pjeva u ženskom zboru "Marjan". Venera sudjeluje aktivno na večerima poezije, najčešće na svojoj rodnoj Šolti. Venera je majka i supruga. Venera je prijatelj. I, Venera je napisala knjigu. Knjiga se zove "Škatule, batule", bila sam na njenoj splitskoj promociji, a jučer sam bila pozvana i na njenu šoltansku promociju. To je knjiga o bolesti, o borbi, o hrabrosti, o djetinjstvu, ljubavi i o - Šolti. Bila sam pozvana kao gost bez ikakvih posebnih zaduženja osim onog da guštan, kupan se, sunčan se i uredno zajebajen sve oko sebe. "Jel' ti drago šta si mi došla ovdi na Šoltu, a?" - pitala me Venera za ručkom. Strpala san pet-šest šoltanskih kapara u usta, i odgovorila:"Pa, štajaznan....nije mi nešto, al' ionako nisan imala pametnijeg posla..." Onda se Venera ka najuti na mene i časti me svim pogrdnin izrazima koje je Dalmacija uopće za ženski rod izmislila: - Štraco. Šupjačo. Kurbetino. Lajono. Šporkujo. Čavadoro. Peškarušo. Ja pijen šoltansko domaće, crno, žvačen oni pršut koji je toliko dobar da se poslin njega triba ić ispovidit, i smijen se. Popodne bižin na plažu, točajen se u perverzno blistavom plavetnilu i kontenpliran o tomen kako na Jadranu ne postoji najlipši otok. Jer su svi - najlipši. Jedino šta ta Šolta ima ka neku reputaciju, pa kad ti neko želi zlo, reče ti "Dopala te Šolta!". To je ka neka kletva.  U podne i kvarat, taman kad u ladovini ispod tamarisa padam u san opijena od soli, dolazi Iris, voditeljica promocije, baci mi nekakav rokovnik u krilo i kaže: "Evo, napiši par riči o Veneri, za večeras." Onda se bacila u more, pa nije čula moje beštimje. Dok nije izašla. - Dobro, šta je tebi, a? Niko mi nije reka da ću ja tribat išta pisat o Veneri! Jel' ti misliš da san ja na botun?? Neki ka književni đuboks?? Ubaciš temu, a ja izbacin tekst? Ma neću ti ništa napisat, kvragu i ti i promocija i Šolta i ovi tvoj rokovnik!! Iris je samo odmanila rukon, i odjezdila gibajuć onin svojin bokoviman. Dvi ure iza toga stiga je na Šoltu i cili ženski zbor Marjan. Ka neka blebetava ekskurzija, čavadora do čavadore, razbudile cili otok, adijo nirvani i meditaciji. Promocija se održavala u starom, povijesnom zdanju hotela u Maslinici. Ova promocija je Veneri bila važnija, i puno teža od one promocije u Splitu. Triba izać prid svoje mještane. Prid stare i mlade otočane, Šoltane. Triba in pridstavit knjigu. Knjigu o - njima samima...Svako ko zna kako je Dalmacija stroga i najstroža prema svojiman, zna kako je teško Veneri bilo. Ja san tekst, naravno, napisala. U biti, već je odavno bija u meni, samo san ga primistila iz duše na papir. Iris ga je čitala, judi su slušali, meni samoj je zvuča boje nego dok san ga pisala, a Venera mi je iza Iriskinih leđa pritila prstom. Jer san je takla, izgleda. A i zato jer nije znala da ću ja nešto o njoj napisat. Nije bija baš momenat da jon objašnjavan da nisan znala ni ja. Na promociji u Splitu san odplakala cilu promociju. Za razliku od toga, na promociji u Maslinici, na Šolti... san opet sve odplakala . Plakala san zbog hrabrosti jedne sitne, krhke Šoltanke. Zbog njene bolesti. Zbog hrabrosti kojom ju je pobijedila. Zbog njenog brata kojeg joj je odnila ista dijagnoza. Zbog njenog muža koji se cilo vrime pravija da ga nema i da nema pojma šta to njegova šenpjava žena radi i koje to pizdarije piše, a onda ju je u jednomen trenutku toga dana, na vratima od kuće zagrlija i drža je ka šta držimo nešto šta nan je sveto, naše, dobro. Plakala san i zbog svih gracija iz ženskog zbora "Marjan" jer svaka ta gracija ima svoju vlastitu životnu priču, i većina tih priča bi satrale i jača stvorenja od običnih ženskih čavadora. A one pivaju. Pivaju uvik, a često, proživljavajući tugu neke od njih, pivaju i plaču. Ali ne staju pivat. U kasnu uru poslin promocije sidile smo na šoltanskoj rivi i pivale. Cila maslinička vala je odzvanjala od naše pisme. Vlasnik kafića je ugasija muziku, i posla nan besplatnu turu. Slušali su nas svi. I domaći, i turisti. Slušale su šoltanske škure, i brodice, i zvonici. Slušali su tamarisi. Pismu o jednoj ženi. Otočkoj, maloj, skromnoj, ženi stini. Onoj šta daje snagu i mužu, i dici, i prijatejima, čak i onda kada se nađe na rubu, kad biva prisiljena, opakom bolešću, pogledat na drugu stranu. Ne znan šta je vidila na toj drugoj strani, ali poslin toga je nastala predivna, prilipa knjiga o jednom otoku, o ljubavi, lipoti, hrabrosti i dobroti. Kad smo pošle ća, sa jedne od brodica usidrenih u vali za nama vikne jedan muški glas: "Fala vam! Fala vam za ovu večer!" Eto na. Imale smo nečujnu publiku i na brodicaman iza leđa. Lipo su se gingolavali i slušali. I mučali. Venera, božica jubavi i lipote. Je, ime je znak. PRIČA O BODULSKOJ BALADI E, ZA SVE KOJI SU ME PITALI DI SE MORE KNJIGA NABAVIT - IMA JE U SVIM SPLICKIM KNJIŽARAMA KOJE ITIMALO DRŽU DO SEBE A KOME SE NE DA ODAT PO KNJIŽARAMA, NEKA SE JAVI MENI NA MEJL |
20.07.2010., utorak
Ma đavla ću ti više rodit
|
Taman kad smo se nekako riješili fiksacije na dječakovo disanje, strefila nas je slijedeća u nizu. Fiksacija na uzrigivanje. Znate onu staru narodnu, "Dajem kraljevstvo za uzrig!"? E, to je ta faza. Naime, bebe plaču. Plaču misterijozno. Nikada ne znate zašto plaču. I onda ide pokušaj otkrivanja uzroka sistemom eliminacije. Možda je beba pokakana? Mahnito razmotavanje pelena, da, naravno da je pokakana. Bebe se hrane svaka tri sata, a svaka beba koja iti malo drži do sebe, svaka tri sata se i pokaki. Mijenjanje pelena, puder, kremica, puder. Tako. Sad bi tribalo sve bit u redu. Ma kakvi. U momentu kad smo sritno odahnili, dreka ponovo krenila. Ok. Smirimo se. Bebe plaču, to se zna. Uostalom, svaka beba koja iti malo drži do sebe, bar dvanajst, od mogućih dvajstčetri sata u danu, plače. Nećemo se zato živcirat. Ali, pobogu, to je neizdrživo! Možda je beba gladna? Pa da, naravno, lupamo se u čelo. Pa upravo je iskrcala sve iz sebe, triba to nadoknadit! Hranim bebu. Beba zadovoljno mljacka, ja sanjam o celibatu. I cigareti. Mislin, dosadno je to dojenje. Bebi je dobro, ona se zabavlja, ali šta bi ja tribala radit za to vrime?? Liva strana, desna strana. Nema više, bebo, skidaj se brate s mene, smanji doživljaj, morat ću ugradit silikone ako ne smanjiš apetit! Ovo dojenje triba zakonom zabranit! Nahranjena beba bi tribala bit zadovoljna beba. Iscidila je iz mene sve šta je mogla, i ako nastavi ovakvin tempom, moje poprsje će otrpit strašne posljedice. Morat ću pazit kako hodan da ne ugazin na... vlastiti, nekadašnji, temeljni ženski atribut. Beba je nahranjena i zadovoljna. Prvih pet minuta. A onda - dreka. Koji joj je sad crni đava dabili crni đava?? I onda su nas obavijestili: nahranjene bebe moraju uzrignit. Jer ako ne uzrignu, onda in se u mali stomačić nakupu ka neki plinovi. I onda ih to strašno smeta. I boli ih. Zato plaču. Naučilo nas je da bebu onda triba prikobacit priko jednog ramena, i lagano tapšat po leđima, e da bi dotična beba uzrignila. Tako je počelo razdoblje borbe za uzrig. Naizmjenično smo, ja i bebin tata, šetkali ukrug po sobi, hodniku, dnevnom boravku, balkonu, špajzi, kužini, držeći bebu priko ramena i tapšući je. Bebo, uzrigni. Ajd' molin te, uzrigni. Evo, kupit ćemo ti plejstejšn čim prohodaš. I ne'š morat ić u vrtić. Ma, ni u školu, samo uzrigni! Ali ne. Beba se dreči i dalje, mi hodamo, hodamo, prilazimo kilometre i kilometre po stanu, hodanjem protiv plinova, ali beba neće da uzrigne, ka da se zavitovala Sinjskoj gospi da neće uzrignit i gotovo. Kad dospijemo već u stanje očaja, beba napokon ispusti mali, štucavi, uzrig. Slavlje! Euforija! Zovemo prijatelje, rodbinu, suside, državni zavod za zdravstvo, hidrometeorološki zavod, banske dvore, ministarstvo poljoprivrede, HTV, radijo Split, i šizofrenično ushićeni javljamo svima da je naša beba uzrignila!!!! Kako malo čoviku triba za sriću! (nastavja se) |
19.07.2010., ponedjeljak
Pizdarije
|
Demokracije homogenizacije estradizacije liturgije procesije pizdarije a on volija je po gradu hodat bos i glupost svagdašnju nabivat nan na nos. Hoda je bos po ovomen gradu di velike tek kad umru najedanput svi čak i osobno znadu. Banovina svetkovina krizmanje krštenje sranje žute kese napirlitane blese a on je šeta bos po gradu i odšeta prerano za neke od nas kojima je njegova ludost njegova bosa šetnja bila spas. Šeta je bos po gradu i odšeta prerano ali ipak navrime da izbjegne od istinskih redikula šarenu paradu |
18.07.2010., nedjelja
Rodit ću ti ćer i sina - 2.
|
Post-porođajno ludilo Vrime provedeno u pred-rađaoni pamtit ću ka vrime mog konstantnog pokušavanja da iz medicinskih sestara izvučen bar jednu humanu gestu, bar mrvicu suosjećanja za buduće mame, ali bezuspješno. Ja ne znan šta je tim sestrama bilo, ali čoviče kontinuirano su se dernjale na nas patnice, ka da nam nije bilo dovoljno teško i bez toga. Pretpostavjan da je tomu bilo krivo ratno vrime, rodilište je bilo prekrcano a bolničkog osoblja premalo. Kad san napokon iz predrađaone primištena u nešto šta su doktori i sestre nazivali "boks", a šta je meni zvučalo užasno zlosutno, shvatila san da mi više nema povratka, i da sad napokon moran rodit, tila ne tila. Neke žene govoru da in je trenutak poroda bija najsritniji trenutak u životu. Ja međutin do dana današnjeg nisan uspila razlučit jesan li bila sritna zato šta san postala majka, ili zato šta više nisan trudna. Znan da zvuči bogohulno, ali, bogamu, krajnje je vrime da se cila ta petljancija sa pupčanin vrpcama demistificira. U mom slučaju se zakompliciralo sve šta se uopće može zakomplicirat, bilo je i onesvješćivanja, i spašavanja bebe, i vriskova doktora i sestara. Majkemi ako oni nisu vrištali više od mene. Išli su mi na živce i tila san ih pitat "Pa dobro, majkumu, ko ovdje rađa??" Kad je mališan napokon sritno ispliva na ovaj svit, bija je tako modar u licu da su ga odma smistili pod kisik. Meni je potom prišla neka sestra, i pitala me kako se zovem. U prvi mah san pomislila da je sestra šenila pameću od grozote netom proživljenog mog poroda, i da je u stvari tila pitat kako će se mali zvat, pa san odgovorila: "Krešimir". Po njenom osupnutom pogledu san zakjučila da to nije točan odgovor. Onda san shvatila da to oni na taj način provjeravaju da nije rodilja šenila pameću od napora. Čim sam to shvatila, da in se osvetin za, po mom mišljenju, krajnje nehumano odrađivanje cile akcije, mrtva ladna odvratim, ne trepnuvši: "Zoven se Kate." Na to je nastala opća strka i panika , zalili su me vodom, sjatili se oko mene i ponovo mi postavili isto pitanje: "Kako vam je ime?" Ja san taman zadovoljno i sadistički smišljala koje ću in sad ime reć, ali je onda uletija jedan doktor, promotrija me sumnjičavo i reka:"Jel' se vi to zajebajete s nama? Glumimo post-porođajno ludilo, a?" Odbrusila san mu da je bezobrazan i neprofesijonalan i da ne-zvala-se-ja-Mare ako ga neću tužit zbog dušovnih boli koje mi je nanija svojon optužbon, ali su me onda već izgurali odatle, a meni se ideja o post-porođajnon ludilu toliko svidila da san se na to ludilo izvlačila još godinama poslin, a ponekad i još uvik, ijako je mali u međuvrimenu falabogu od novorođenčeta izrasta u kus momčine od svojih, evo još malo, osamnajst godina. Diše li? Po izlasku iz rodilišta bila san sritna otprilike jedno punih deset minuta, ponosni tata nas je sačeka isprid sa buketon cvića, članovi familije su se otimali ko će nas više puta slikat, izljubit, čestitat, njegovi su tvrdili da mali ima čačin nos, moji su pak tvrdili da ima materina usta i bradu, prepucavali su se na koga dite liči a ja san se, slušajući krenbile, usrdno nadala da mali neće ličit na nikoga od njih, neka liči na bilo koga na svitu samo ne na naše dvi familije. A onda, kad smo ponosni tata i ja ušli u naše auto, kad smo ostali sami, pogledali smo u onaj mali smežurani smotuljak u mojin rukama i - pristravili se! Šta sad, pobogu? Do jučer nan je najveća odgovornost u životu bila pazit na to da nan u frižideru uvik bude dovoljno ladnog piva, a sad najedanput postajemo odgovorni za taj jedan mali ljudski, krmeljavi životić! Na facama nan se ocrtavala jasna panika i zbunjenost, došlo nan je da bebu vratimo u rodilište, ali smo nekako osjećali da nan familije ne bi baš dobro primile vijest da ćemo malog dat na usvajanje, pa smo stisli zube, udahnuli duboko i zajedno sa smotuljkom krenili u najluđu, najtežu i najlipšu od svih avantura na svitu - u doživotno roditeljstvo.... Prva noć Radili smo tačno sve prema uputama. Mali je bija nahranjen, okupan, umotan i zamotan po peesu, stavili smo ga u krevetić, cmoknili ga u malo čelo, utrnili svitlo i pomislili: "Pa neš ti, nije ovo roditeljstvo baš ni tako teško ka šta smo mislili". Zatvorili smo umorne oči, i umirili se. Nakon otprilike dvajst minuta čujen ponosnog tatu: - Jel ga ti čuješ? - šapće. - Ne. A ti? - sa strepnjom. - Ne čujen. - NE ČUJEMO GA!!!!!!!!!!!!!!!!!!! Dvi sekunde nakon toga smo u skoku bili oboje nad krevetićem, glava uronjenih u taj strani, mirišljavi svemir, osluškujući, zaustavljenog daha, diše li mali stvor uopće il' ne diše. Utvrdivši da diše, čak dapače, da očito spava snom pravednika potpuno ravnodušan na naše tjeskobe, s olakšanjem ga cmoknemo opet u pametno čelo (mamino čelo, jel'), i vratimo se u krevet. Tišina, mrak. Prošlo je nekih petnajestak minuta. - Jel' ga ti čuješ? - tjeskobni šapat ponosnog tate. - Da, čujem ga. A ti? - I ja ga čujen. - ČUJEMO GA!!!!!! Skok, panično dotrčavanje do krevetića, glave ponovo zabijamo u životni prostorić maloga bića, i stvarno, ovaj put je stvorenjce disalo glasno i šumno, a nas dvoje smo bili sami s njim , i nije bilo nikoga da nam kaže jel' to normalno il' nije, dišu li sva nova stvorenjca baš tako, triba li ih se čut ili ne čut, i šta je opasnije, kad ih se čuje ili ne čuje, i, ako ih se ne čuje, jel' ih triba pustit da tako nečujno spavaju, a ako ih se čuje, triba li zvat hitnu pomoć, babicu, matičara, bake, suside, vatrogasce, koga li već....?????? Da rezimiran, od te prve noći, pa do otprilike dječakovog desetog rođendana, ponosni tata i ja jednostavno više nismo spavali. Mislin, ko normalan može spavat kad ti tu kraj tebe nešto - diše, rasteže se, pupa, čuje se, ne čuje se, meškolji se, trepće i nezaustavljivo raste, raste, raste??? (nastavja se) |
12.07.2010., ponedjeljak
Crvenkapa partibrejkerica, Beograđani, tolerancija i selebritiji
|
Već san nekoliko puta opisivala kako je to kad moju prijatejicu Crvenkapu neko pozove na večeru ili bilo kakav tulum. Tu nema nikakvih iznenađenja, točno se zna raspored ekscesa koje će izvest: Prvo dođe, ljubazno se smješka, i pije vino. Onda od domaćina traži da stavi neki sevdah, i pije vino. Onda sluša sevdah, piva, sa obadvi ruke u zraku, i pije vino. Onda pleše, i pije vino. Onda se skljoka u stolicu, pogleda na sat, pa u nas, popije ostatak vina, i izjavi: "Spava mi se. Idem doma. Aj bog." Potom odtetura dostojanstveno u noć. Tako je bilo i na večeri na koju smo bile pozvane prekjučer kod našeg prijateja E. Crvenkapa, ja, prijatej E. , prijatej V. i prijatejica J. sidili smo za stolom i večeravali i slušali normalnu muziku. Onda je Crvenkapa zatražila sevdah. Meni je odma bilo jasno da je gotovo sa tulumom uskoro. Sa tin svojin sevdasiman i plesanjen me i inače živcira, ali tu večer me je posebno živcirala jer je odvraćala pažnju sa glavne zvijezde te večeri, a to san ka tribala bit ja, jerbo san taman tih dana dala intervju za Slobodnu Dalmaciju. Ja san inače skroz samozatajna i sve to, ali sad kad san počela davat te intervjue smatrala san da je red da me ekipa počne drugačijin očiman gledat i odnosit se prema meni sa dužnin poštovanjen ka i prema svakon selebritiju. Međutin oni su i dalje stalno buljili u Crvenkapu a prema meni se ponašali ka da san još uvik obična smrtnica. Namisto da budu sritni i ponosni šta uopće sidin tu s njima za istin stolon, oni su pričali o svemu osim o momen zvjezdanon uspjehu. Te recesija, te tenis u Splitu, te kako nan je Kerum ovih dana i kako podnosi žegu, te kupa li se premijerka u bikiniju il' u jednodjelnon...To nisan više mogla trpit pa san ih uvatila podsjećat da u nediju kad taj moj intervju izađe moraju obavezno kupit Slobodnu. Prijatej E. je reka da je on slabije imovinske situacije i da jel' se važi ako Slobodnu ne kupi nego je posudi u susida. Narafski da san mu rekla da se to ne važi i da ima kupit novinu ili mu više neću bit prijatejica. Prijatej V. je iz Beograda, pa san ga pitala da je li obavjestija rodbinu i prijateje da u nediju u Beogradu moraju kupit Slobodnu. On je međutin bija rastresen jer se cilo vrime mislija da oće li mu sa auta parkiranog kraj starog hajdukovog placa neko skinit beogradske tablice. Mi smo ga tješili da neće, jer da je Split tolerantan grad, šta se vidi i po tomen koji su nan čelni judi u gradu. On je izrazija malu sumnju i reka da još ima judi kojima smeta kad je neko iz Beograda i da je čuja da su u Splitu neki auti znali završit u moru samo zato šta su imali ka takove egzotične tablice. Onda ga je prijatej E. pita da za koga on navija. On reka za Crvenu Zvezdu. Prijatej E. je na to reka da nema problema, i da more bit iz Beograda, ali dok god ne navija za Dinamo da mu je auto siguran. Meni je opet skočija živac šta ne pričaju od meni pa san diskretno išla prominit temu i pribacit je sa tih međususjedckih nevažnih tema na ono šta je stvarno bitno , tojest na mene selebritija. Pa san ih podsjetila da ne samo šta san dala intervju za Slobodnu nego i da me je slikavalo, ali da to nije obično slikavanje, nego da kad se uslikavaju vako slavne osobe da se to onda zove fotosešn. Mislila san da sad kad ih obavijestin o tomen fotosešnu da će vajda bar malo bit impresijonirati. I bome, bila san u pravu. Uslidija je grupni uzvik oduševljenja, šta nije ni čudo jer su Splićani poznati kako se lako dadu impresijonirat svojin slavnin sugrađaniman: "Odlično! Sad moreš reć onima u Slobodnoj da ti ostavu bar dvi slike u arhivu, za osmrtnicu kad bude tribalo!" *** Uvriđeni domaćin uzvraća udarac: samo malo, samo malo... u interesu istine! ka prvo - nemoš bit selebriti u petak a tek u nedilju izlaziš na duplerici! ka drugo - ja sam se odnosija prema tebi skoro ka prema pravom selebritiju. doša san po tebe, iskrca te isprid kuće, pomoga ti uza skale se popet, ulija ti vino, očistija kuću prije toga, skoro i prozore opra. I sebe isto. Skoro. ka treće - ček šta san ono tija? ma nema veze ka četvrto - svi su zaboravili na tvoje predselebriti stanje u trenutku kad san donija manistru ka peto - manistra mi je bila ludilo ka šesto - nemoj mi protiv crvenkapice pričat. ona kad digne ruke na sevdah, onda joj se digne malo i veštica, a onda ja guštan ka sedmo - a vidi i modesti postoji... nju sam baš jedanput spominja, kad je pisala o cirkuc de solei. svaki put se sitin nje kad čujen alegriu (OVO ZANEMARITE, SKRENIJA JE. S TEME op.a.) ka osmo - crvekapica je skoro bidna zaspala na kauču, al nije mogla od tebe, jer si ti zivkala slobodnu svaki čas pitat jel izaša nediljni broj. jebate, pa di si vidila da dva dana prije štampaju? ka deveto - deveta zapovijed, šta je donija oni s bradon kaže - Ne svjedoči lažno na bližnjega svojega. znači, ispravak netočnog navoda: nisan ja reka da sam slabije imovinske situacije, nego nikakve imovinske situacije. razlika je u nekoliko kuna, al "slabije" je masu bolje od "nikakve", pa ne bi tija ispast tajkun ovde ka deseto - zašto se u tekstu nigdi ne spominje kako je manistra bila dobra? a? i sad... lako za manistru, ali zašto niko ne spominje da je cikla bila ludilo, for gas, turbodiesel, ka brale? (uvrijeđeni domaćin E. 12.07.2010. 12:15) |
05.07.2010., ponedjeljak
Pokaznon kartom do zahoda
Niki dan smo sidili na Peristilu, moj brat, ja i prijateji, guštajući u lipoj atmosferi i u muziki iz Luxora. Ja i inače cilo lito proveden na Peristilu jer mi nema lipšega mista za sidit i ne činit ništa. Isto misli i moj brat, pa mi tako znamo satima sidit i ne micat se, parimo ka još dvi sfinge uz onu jednu od priko puta.  Peristil je posebno zgodan kad ono udre teški zvizdan i kad se ne može disat od žege. Za takve prilike smo razvili specijalne teknike preživljavanja: sidnemo negdi u lad, održavamo samo vitalne životne funkcije i smanjimo otkucaje srca na 30 pa nan srca vako kucaju - Plump. Plump. Plump. Tako je već godinama i godinama se ništa tu ne minja. Bar smo tako mislili, dok nan nije doša konobar i reka: - Čuvajte račune od pića, na njima van je kod za uć u zahod. Brale i ja se zbleznili. - Na računima nan je šta?? – neinformirano će moj brat. - Kod. Kod za upad u zahod – ravnodušno će konobar, ka da je to najnormalnija stvar na svitu, imat nekakvi kod za ić popišat se. Otiša konobar, a mi zabezeknuto stali proučavat račun. Je, stvarno. Na dnu računa lipo piše: KOD ZA TOILET – 943520. Prvo šta san svatila bilo je to da više niko , ko nije popija piće, neće moć obavjat potribu u Luxora. Drugo šta san svatila, bilo je to da ja više ništa ne svaćan.  U ekipi se razvila živa diskusija. Da je li isti kod važi i za malu i za veliku potribu? Ili će se za veliku potribu morat popit malo ka više? I, je li pošteno da mi, građani Splita, imamo isti tretman na Peristilu ka i turisti? Moremo li mi, koji na Peristil godinama dolazimo i koji smo tu ostavili i mladost i puno novaca, imat kakvi popust za obavjanje potribe? - Je - kaže brat- a kako će konobari znat jesil' ti iz Splita il' nisi? - Pa lipo – otpovrne neko – pokažeš čoviku osobnu, ili još boje, pokaznu kartu. Mogli bi naprimjer u gradu uvest jednu jedinstvenu pokaznu, sa kojon će se Splićani moć vozat autobusiman i ić u zahod na Peristilu. Nešto ka oni OIB, samo šta bi se ovo zvalo PIP. - PIP? - E, Prijevoz i Potriba.  Dok su oni tako raspravjali o najnovijem čudu pod Marjanom, meni nije da vrag mira, tila san vidit kako taj kod za zahod funkcijonira. Uzmen jedan račun da ću se uputit, kad mi ekipa složila paniku. Da neka ne uziman oni račun di nan je velika cifra, ako iden samo pišat, jer šta ako nekog uvati velika potriba a ja in potrošin veliki račun na malu potribu. Aj, zgrabin ja račun sa malon cifron i eto me isprid vrata od zahoda. Malo san bila pripadnuta, s tin kodoviman nikad ne znaš di ih metnit. Uvatin kvaku, ne može. Vrtin oni račun u ruci, gledan po onin vratima, ne bi li otkrila šta napravit s kodon i s računon. Onda kraj vrata na zidu ugledan ka neku kutijicu. Ha, pomislin, sigurno triba malo zamavat isprid te kutije, ka ono u dućaniman kad blagajnice malo provuku račun sa kodon priko nečega. Namistin ja račun negdi otprilike u visini kutije, i uvatin mavat. Ništa. Kvragu. Možda iman krivi kod. Možda je moj kod u stvari za veliku potribu, a meni je do male. Samo, kako vrata znaju koja je meni potriba u pitanju? A možda triba račun ka prislonit uz kutiju? To je sigurno to! Prilipin račun uz kutiju i malo upren. Ništa. U to naiša jedan konobar, i ja ga, cila smetena, priupitan da kako se ulazi u zahod. - Vidite ove botune na ovoj kutijici? - Vidin – smrknuto ću ja. - E, to su van brojevi. Utipkajte brojeve koda, i to van je to. Otiša on, ja drhtavin prstiman utipkan kod, a vrata počnu zujat ka ono u portunima kad ti neko otvara priko parlafona, pa san od straja da ne zakasnin svon snagon uprla u vrata i uletila u zahod bisna ka da božemiprosti provaljujen u Kerumov dućan. Kad san se vratila ekipi, počela san beštimat i spominjat sve po spisku i Luxoru, i Peristilu, i gradu, i novin tehnologijaman, i konobariman i turistiman i bila san tako jidna da me je brat odma pita da oću li šta popit. - Neću, više mi se ne piša! – odgovorila san bisno. Na to me je iša umirit jer je vidija da je vrag odnija šalu, pa mi je reka: - Slušaj, takva su ti vrimena, sve se minja, ne moraš za to pinit. - Kakva vrimena? Oćeduli oni da mi u ovomen gradu skroz pošenpjamo, a?!? Te tehnobeton na rivi, te Kerum za gradonačelnika, te Mucalo za intendanta, te žičara na Marjanu, te kodovi za u zahod...šta još? A? Šta još?? - Ajde bogati, šta si se sad gradonačelnika i intendanta uvatila, kakve oni veze imaju sa cilon ovon situacijon? Svaki grad ima gradonačelnika i intendanta, pa tako i Split! To je, kako da rečen, svakon gradu potriba! - Ma jel?? Oni su nan potriba? Kakva potriba bogati? - Velika! E! |
Laste mu ne dolaze (Pismo anđelu)
|
Kad mog dječaka uhvati ta astma, osjećam se ...razoreno, bespomoćno, ali najviše od svega, usamljeno. Astma počinje uvijek nekako iz čista mira, ne možeš je predvidjeti, ni kontrolirati. Može sve završiti sa laganim, benignim napadom kašlja, a može se završiti i tako da u tri sata ujutro uspaničeno zovem taksi i vodim ga na Hitnu pomoć. Ta neizvjesnost oko razvoja stvari, a uvijek krene noću, stvara mi najužasniju moguću tjeskobu, potpomognutu osjećajem te neke usamljenosti. Usamljenost u smislu da bi u tim noćima kada od straha ne smijem zaspati, jako htjela imati nekog tko bi mi rekao "Ne brini, bit će sve u redu". Ali nemam tog nekog, pa pišem tebi anđele. Danas sam morala trčati po lijek, onaj lijek koji smiruje akutne napade astme. Inače ga uvijek imam u frižideru, ali ovaj put sam nekako propustila na vrijeme nabaviti novu zalihu. Trk na autobus, ulijećem u apoteku, jedinu dežurnu u gradu, već je noć. Postavljam apotekarici pitanja na koja znam odgovor, ali u takvim trenucima imam jaku potrebu čuti neki siguran glas, neki glas koji će biti moj posuđeni glas utjehe. Opskrbljena spasonosnim lijekom, trčim opet na autobusnu stanicu. Ljudi prolaze kraj mene, sjedim na klupi, potpuno nezainteresirana za vlastiti izgled i pojavu. Pogledi prolaznika me sjete da se nisam ni počešljala kad sam izjurila iz kuće. Nije mi stalo kako izgledam kada dječak kašlje. To je tako. Ulazim u autobus, smjestim se na kraj, nekako tupa i prazna. A onda začujem. "Gooodineee prolaze laaasteee mi ne doolaaazeeee" Muški glas, polupijan, očajan i tužan. Nastavlja. "Nikom na svijeeetuuu kaooo meni nijeee, lijuuu mi hlaaadneee novembaarskeee kišeee, a tii ne pitaaaš, kaaa kooooo mii jeeeeeeee..." Ljudi se osvrću. Hihoću se. Neki se smiju na sav glas. Pogledavaju se zabavljeno i gurkaju. Nisam se osvrnula. Bila sam zatečena zvukom čiste egzistencijalne, životne tuge i nesreće koja je izbijala iz njegovog naoko nesuvislog, pijanog urlanja. Ljudi su se smijali, a ja sam nekako osjetila da su njemu, tom čovjeku, cijeli život lile hladne novembarske kiše. To nije bilo pijano pjevanje, nego krik, krik i bijes upućen nebu. Kad naletim na takve ljude, uvijek dobijem taj neki poriv da ih zagrlim. Na trenutak mi bi smiješno. Zamislila sam se kako grlim pijanog neznanca u autobusu naočigled zaprepaštenih putnika i ponavljam mu "Ne plači, doći će laste, doći će...", a on meni zauzvrat "Ne brini, bit će sve u redu..." " A tiii ne pitaaaš kako mi jeeeeeeeee...." - odzvanjalo je autobusom. I svemirom. Nije on pjevao ženi nekoj, nego Bogu. Sva nesreća ovoga svijeta skupila se u tom čovjeku kojem se smijao cijeli autobus. Sva nesreća ovog svijeta. |