marchelina
04.06.2013., utorak
Mjestimično promjenjivo
|
Jutros je napokon bija svanija sunčani dan. Ala veselja. Hop, skočin iz posteje, skuvan kavicu, rastvorin sve prozore, dignen sve roletne, ajmo, pozdrav suncu, život je lijep, srknen kavicu, ostavin sve rastvoreno, nabacin litnje sandale, litnju košulju, litnji osmijehić, litnje sve, odhopsah na posal, nad glavon mi paperjasti bili oblačići janjčići ćići mići, sve leluja, sjajucka, vedrulja, smjehulja, i tako potraja do okolo skoro podne, u podne pauza, puten do doma uočin sive oblačetine, tmastičetine, depresivčine, ježurci po nogama, prsti u litnjin sandalama otpadaju od ozeblina, bijela smrt, ulijećen u ormar, itan sa sebe litnjo sve, nabacujen jesensko sve, rukavi, nogavice, đenperić, bičve, kišobran, borša, jaketica priko ruke, fali mi jesenskih ruku, izađen, na po puta do posla hop! sunce se smjehulja, oblaci ljetnjikavi, razvedrilo livo, razvedrilo desno, tenperatura skočila deset stupnjeva, priznojavan se, posrćen, saplićen se priko kišobrana, jakete, đenperića, toplotni udar, ulićen u firmu, itan sa sebe kišobran, đenperić, jaketu, otvaran prozore, sidnen, ukjučin konpjuter, vanka zaškuri, kiša, oblačetine, ciklonetine, smrzavan se, nabacujen đenperić, zatvaran prozore, završija posal, iden doma, sanjan o dekici, lokalnom zatopljavanju, daljinskom upravljanju, stignen, uletin pod dekicu, vanka grane sunce, bacan dekicu, triba ovo iskoristit, prošetat, cirkulacija, zdrav život, ovo, ono, nabacin litnju kežjual sportcku odjećicu, krenen, sitin se, zaboravila mobitel, vratin se, zgrabin mobitel, izađen... I pokisnen. |
03.06.2013., ponedjeljak
Nije razočaran
|
Pita ženska na TV Milanovića: - Jeste li razočarani što je Bandić pobijedio? A on će: - Ne! Nikako! Nisam razočaran! Ali mi nije drago. Majke mi niko me ne more ispizdit ka ovi Milanović. Nije razočaran, al' mu nije ni drago. Prije bi crka nego reka da je razočaran. I šta to uopće znači, nisam razočaran, al' mi nije drago? Da ga je pitala jel mu drago šta je Ivo pobjedija u Splitu, vjerojatno bi reka: - Da! Drago mi je! Ali sam razočaran. Onda ga ova pita da jel' ovo godina teških odricanja, a on spremno potvrdi da je. Zato i jesu ovi njegovi kupili mobitele i auta u vridnosti osan miljardi i tristačetrdeset ijada miljuna i dvista tisuća, da bi mogli jedni drugima telefonirat i javjat: - Ovo je godina teških odricanja! Hadezeovci tražili da se isponova prebroju glasovi u Splitu. Nisu mogli virovat. I opet ispa isti rezultat. To sa brojkama je zafrkano. Teško je virovat i da na primjer u Hrvackoj ima 400 ijada nezaposlenih. Ali svaki put kad se ponovo broji, opet ispada ista brojka. Tojest, svaki put malo veća. A oni Bandić u Zagrebu ka Tito. Doživotan je, izgleda. Malo je nepravedno šta su ga neki uspoređivali sa Kerumom. Šta se mene tiče, jedina sličnost između njih dvojice je u tome šta osobno ne poznajen nijednog njihovog glasača iako postoje konkretni dokazi da ti glasači postoje. Šta se tiče Metkovića, moremo samo zakjučit da mandarine opet lipo mirišu... |
02.06.2013., nedjelja
Kinezi, kipovi i panduri
|
Kerum je danas izjavija da njegov sin neće uspit napravit sve šta je on napravija i to je vajda jedina njegova izjava koja je iskreno razveselila građane Splita. Ka šta neko reče na fejzbuku, iz njegovih usta u božje uši. Još da isto izjave recimo Sanader i još neki ugledni članovi hadezeja, a bogami i neki članovi esdepeja, netto razina veselja bi nan narasla brže nego šta nan pada razina bidnoga bedepeja. Moremo se samo molit da juniori ne budu sposobni i poduzetni ka šta su in ćaće bili, pu, pu, pu. U međuvrimenu, ono šta nan je bivši gradonačelnik uspija ostavit u zadnji čas, stoji doli na rivi pod stražom. Turisti prolazu kraj kipa i u čudu gledaju malo kip, malo pandure koji ga čuvaju. Neki Kinezi neki dan pitali vodičku da ko je to. Ona govori, ono, politički korektno, da je to kip oca domovine. Pa dobro, majku mu, čude se Kinezi, ako je otac domovine, zašto ga čuvaju? Vodička se ušeprtljala, tog pitanja nema u priručniku za vodiče, jebiga. Pa stala improvizirat, zamuckivat, a onda se sitila. I govori: - Zato šta u našoj zemlji lete u zrak svi kipovi koji su postavljeni onima koji su stvarali domovinu. - Kako mislite, svi? - Pa eto, onima šta su branili Hrvatsku u 2. svjetskom ratu su već odavno sve kipove bunbižali. Ovi je isto branija Hrvatsku, i ne gine mu ista sudbina. - Vi ste neki čudan narod - vrtu Kinezi glavom - prvo se borite za domovinu, a onda dižete u zrak sve koji su se borili za domovinu. - Je, to je zato šta smo jako tradicijonalna zemlja, znate. Evo, dok su dizali u zrak spomenike ovima iz 2. svjeckog, niko nije reka da je to nešto loše. I sad judi misle da in je skoro pa građanska dužnost dignit u zrak svakog ko je ikad prston maka za obranu Hrvatske. Neće nama niko branit našu domovinu po našoj domovini! Neka brane Hrvatsku između svoja četri zida! - zanila se vodička. Kinezi se češkaju po glavi. - Da, da, gospodo turisti! Dizanje kipova u zrak je naša najsvetija tradicija, pravo i dužnost! Svako dite koje se oće vinčat u crkvi, mora do prve pričesti prijavit dizanje u zrak bar jednog kipa, i to po mogućnosti nekog narodnog heroja. Dobro, ovi šta ne uspiju dignit u zrak ratne heroje, mogu bunbižat i kojeg umitnika, pisca, slikara ili kipara, ali, jasno vam je i samima da to nema istu težinu... Kinezi se samo gledaju, i, pristojni kakvi već jesu, umuknu i odšljapkaju dalje put Dioklecijanove palače sa svojin suncobrančićima i kišobrančićima i kišnin kabanicama. Priko podruma dođu do Peristila i isprid Luxora sidnu na kušinčiće. Ne znan šta su pili, ali nadan se da je bija čaj. Pošto 2 deca vina u Luxora košta otprilike ka boca najbojeg francuskog šanpanjca. Ne znan šta oni vlasnik Luxora misli, ali brate previše se uživija u povijesnu baštinu, naplaćuje pića ka da su pod zaštiton UNESCA i UNICEFA zajedno. Splićani su počeli skupjat lovu za popit piće na Peristilu ka šta turisti skupjaju cilu godinu za 10 dana godišnjeg u Hrvatskoj. Popiješ piće na Peristilu i proglasiš osobni bankrot. Ona sfinga je toliko incukana cijenama da ima par stoljeća nije repom mrdnila. Ko zna, možda nan naplaćuju one kušiniće, ali ako je tako, tribalo bi da kušiniće moremo ponit doma poslin. Meni se ovo pari ka izvrsna poduzetnička ideja. Sašiješ kušiniće, poslažeš ih naprimjer okolo Grgura Ninskog i prodaješ sladolede po cijeni od recimo 50 kuna za slaju na štapiću, a recimo 75 kuna za kornet. Ko uz sve to ko još oće i dotaknit Grgurov palac, plaća dodatnih 50 kuna. I ko ti more šta reć. Jel oćeš konzumirat nešto kraj kulturne baštine? E pa brajko, plati za to. Nisan još bila do Zapadne obale. Tako mi je tribalo par miseci dok san otišla vidit Rivu nakon šta su je sredili. Važna je psikička priprema za podnit sve te nove lipote po gradu. Morat ću napravit đir, i naviknit se, kad tad. Da ne bi išla do Sustipana priko Bena. Danas je kiša prestala padat čak trinajst puta. Ko to more platit. |
01.06.2013., subota
Tessa K., ne budi tako osjećajna
|
Postoje gradovi koje čovik triba vidit. To su van neki obični gradovi. Lipi, zanimljivi, veliki, mali. Postoje gradovi koje triba nacrtat. I oni koje triba opivat. Split je grad kojeg triba - shvatit. Ko to ne shvati, ka da u Splitu nije ni bija. Tessa K. je jučer bila u Splitu i baš tako mi je rekla. "Došla sam u Split i...shvatila." Mene prijateji uvik zafrkavaju da svakog bidnog čovika koji dođe u Split izmaltretiran dok na kraju ne prizna da je Split najlipši grad na svitu. Naravno da mi ne pada na pamet sad tu svima priznat da je to istina. Mislin, drago mi je kad ljudi zaključe ono šta je očito, ali inače nisan uopće uljubljena u Split ka šta se priča. To je samo urbana legenda. Obično s čovikon prođen đir po Rivi, Pjaci, Voćnom, Sustipanu, Marjanu, na kraju ga dovučen na Peristil i kažen: - Onda? Na to moje "onda" postoji samo jedan jedini točan odgovor, a Tessa K. je taj odgovor rekla čak i prije nego šta san je uopće išta zapitala. Usrid promocije svoje knjige, rekla je: - Meni je Split... Onda je zastala a oči su joj se napunile suzama. Kad Tessa K. usrid priče zastane i kad iza njenih riči dođu tri točkice, to je judi moji više nego da je neko napisa cilu knjigu o Splitu. Te tri točkice san ja spremila u srce i od danas pa nadalje to su mi najdraže tri točkice u životu. Nije to bija jedini put te večeri da su se Tessi K. oči napunile suzama. Tessa vam je takav jedan stvor. Svako ko je ikad pročita išta šta je ona napisala, zna kakav je to stvor. Njene riči su napisane perom umočenim u njene suze, ali i u njen smij. I, znate, da bilo ko drugi na svitu piše na taj način, čovik bi pomislija a bogati šta je ovome, koju gospu plače. A ona u stvari ne plače. Ona je samo potresena životom, ljepotom. Tako plače samo hodajuća ljubav. Ljubav koja životu prašta što je lomi. Kad Tessa plače, čoviku se duša nekako napne ka jedro na vitru. To su suze stvorenja koje titra na svaku vibraciju, suze koje podsjećaju na emociju, na sliku, na doživljaj, na to da je život strašan i divan.  Na Tessinu promociju u Splitu došli su skoro pa svi blogeri iz Splita, a bome nan je doplovija i Brod u boci iz Trogira. Ništa van njemu ne smetaju nevere na moru. Taj kad odluči zaplovit, nema vitra koji ga može spriječit. Promociju je moderira Marijo Glavaš i bilo je smišno gledat Tessu K., svu onako sitnu i krhku nasuprot Marija koji je po sceni izvodija show i svako malo svojim osebujnim načinom moderacije Tessu izbaciva s tračnica. Njoj bi se na licu prvo pojavija zbunjeni, iznenađeni izraz, a onda bi se uvatila smijat, ka i svi mi. Marijo je promociju započeja plešući po sceni sa bukarom vina, a onda je vino naliva u plastične čaše i dilija publici. Tessa nam je malo pričala o svojim trčanjima, o susretima sa 10 veprova, o noćima i jutrima koja njoj započinju po mraku, o mostovima, kolinima i blogovima. Kako je to lipo kad shvatiš da je neki bloger "uživo" jednako onako poseban i divan ka i na blogu, kako se uživo ne razlikuje od svog virtualnog lika, dapače, kako je uživo u stvari još i snažniji, blistaviji lik nego u virtuali. Tessa K. vam je jednostavno takva, volite je onog časa kad je ugledate. To je bila večer grljenja, i za to je Tessa K. kriva. Grlili smo se svi pri prvom susretu, grlili smo se na rastanku, grlili smo se cilu božju večer. Sićan se kako san pomislila da smo mi blogeri ka neka vrsta šašave, hiper-emotivne sekte. Majke mi, ovi ću post objavit pod rubrikon "Paranormalno", jer uopće nije normalno koliko je meni blog dobrih, posebnih judi donija u život. Posli promocije smo vodili Tessu malo kroz grad i Gustirna je rekla: - Obično po gradu luta jedan vodič i dvadeset turista, a večeras dvadeset vodiča voda jednog turistu. Onda smo našli kafić di je bilo dovoljno mista za sve nas, pa smo sili, pili i pričali i smijali se. Bilo je nas desetak žena i jedan jedini muški, moj prijatej Edi M. Edi M. je začinija cilu večer kad je na kraju, opraštajući se, Tessi K. poznatom splitskom suptilnošću reka: - E, ajde bog. I ne budi tako osjećajna, čoviče. Mislin, kakvi su ti tvoji mostovi šta ih gradiš, biće svi...LELUJAJU? |
28.05.2013., utorak
Malo arhive iz 2011: Zašto se nikad neću ponovo udat
|
Zbog gaća. Ima onih trenerki šta ih sve mi ženske kupujemo "za po kući" i za "do dućana", znači oni odvratni odjevni predmeti, ne pretjerano skupi, a taaako praktični, kreirani posebno za one koje se previše udebjaju, ili za one šta previše smršave, ili one šta se rastavu i one šta ih više nije briga. E, takvih treneraka ja iman kolko oš, zato šta biće spadan u sve ove navedene kategorije. Dobro, u kategoriju ovih šta previše smršave još nikad nisan uspila upast. Ma niti u kategoriju onih šta premalo smršave, a kamoli previše. Zajeb kod tih gaća je taj šta ih kupiš za "do dućana" a ostaneš u njima cili život. I sad, te trenerke obično imaju gaće na laštik, ili neki konop, štajaznan. Pri oblačenju i svlačenju istih, ja nisan dovoljno koncentrirana. Mislin, ja nikad na ništa u životu nisan dovoljno koncentrirana, osim na pokušaje da se, bogamu, malo koncentriran. I onda ja to naprimjer, te gaće, jel', itnen sa sebe. Ili na sebe. Oni špag šta bi ih triba držat, đava ga odnija, nekako se uvuče unutra, tojest jedan kraj toga špaga jednostavno nestane. A i pametniji od mene ne mogu zavezat špag ako nemaju oba kraja toga špaga. Pokušan ja, doduše, utirat prste u one rupe na pasu od gaća ne bi li nekako dovatila špag, ali nema šanse. I onda su mi te gaće upropaštene, a žaj mi ih bacit, jer su takoreć nove, a sve su mi nove, zato šta svaki put kad mi na gaćama pobigne špag, ja kupin nove. Sićan se da mi je bivši muž zna često govorit da kad mu na košuji ispadne botun tribalo bi taj botun sašit, a ne bacit košuju ka šta san ja imala običaj bezbrižno učinit. A i je majketi bija grintav, dobro san ga se riješila. Nego, da se vratin na gaće. Za ne bacit one skoro nove gaće šta su ostale bez špaga, ja ih nastavin nosit, i činin fintu ka da se ništa nije desilo. Onda mi, narafski, te gaće stalno klizu priko stomaka i guzice i padaju. E, cili ovi psikološki uvod je bija samo zato da objasnin kako je došlo do odluke da se neću više nikad udat, puj, puj, puj. Surfan ja tako danas po konpjutoru, kadli mi dođe daprostite ić u zahod. Dignen se sa stolice, krenen priko kužine, a gaće - padnu do kolina skoro. Šta ću, zaboravin. Iman ja i važnijih stvari na koje moran mislit u životu od toga oće li mi past gaće. Ne mogu se sad tačno sitit kojih stvari, ali sigurna san da ih iman. Daklem, kad gaće skliznu, ja lipo stanen, nategnen ih prema gori, i produžin put zahoda. I onda putom do zahoda, nasrid hodnika, opet stanen, jer mi je nešto palo na pamet. Zamisli ti moj čoviče da ja sad iman neko muško u kući. Kako bi na njega naprimjer djelova prizor sredovječne mene kako natižen one gaće priko droba, a još nekad znan malo i napuvat drob da mi gaće izdržu bar od kužine do hodnika. Taj bi bidan, zgrožen, momentalno tražija rastavu braka, a poslin garant još i zabranu prilaženja. Možebitno bi smatra da nije sexy da ozbijna žena tako potiže gaće po sebi nasrid kuće. Znan, na prvi pogled tako i izgleda, da nisan sexy. Ali ja se u stvari baš u tomen momentu osjećan skroz seksualno senzualno senzibilno senzitivno seksipilno sindikalno i selektivno, jer guštan u osjećaju da mi gaće padaju ka naprimjer šta stoposto padaju onin bidnin mršavin ženama šta se u životu nisu pošteno najile samo da bi in gaće padale, a ja, pametnica, ne odričen se mumanja, a ipak postižen isti efekat. A i lipše je, realno govoreći, vidit da gaće imaju priko čega padat, šta me briga. U biti, more se slobodno reć da moje gaće ne padaju, nego posrću, priko prepreka, dok onin mršavin samo padaju. A još je moja pokojna čukunbaba govorila jebeš ti ćerce gaće koje padnu bez da naletu na brig. I onda pomislin kako je to u stvari lipo, ne imat muža. Moš brate potizat gaće prema gori kad god i kako god te voja. Ko bi mi sad u ovin godinama trpija nekoga šta bi mi prigovara zbog špaga na gaćaman. Zna se kakvi su muški, namisto da vidi dobru stranu toga šta san ja žena kojoj gaće isprid njega same padaju, taj bi mi stoposto krenija držat predavanja i krojačke kursove, ka i oni bivši nesritnjak. Ma kvragu i muški, ko bi in ugodija, taj se nije rodija. |
19.05.2013., nedjelja
Lipo moje
|
|
Makrobijotika
|
Jučer san napravila makrobiotski kolač bez cukra, bez jaja i bez brašna i bila san jako ponosna. Doša brat, zagriza, složija zgađenu facu i govori: - Šta ti je ovo, majketi irudove? - Ovaj... kolač. - Kolač? Kakvi kolač? - Okruglice od jabuka. - Pa bente ludu, jabuke su ionako okrugle, šta si ih još ti tribala zaokruživat? |
18.05.2013., subota
Izborna šutnja
|
Smilja je prala suđe i nije njanci trznila. - Smiljo, bogati, jesi li ogluvila? Lipo san te pita, šta će bit za obid?- zadernja joj se muž. - Ne mogu ti reć. - Ne možeš mi reć? A zašto? - Zato šta je danas izborna šutnja! I pusti me da mučin! - Pa jebente ludu, pita san te za obid, a ne za izborne kandidate! - Pita si me da šta će bit. A to je izborno pitanje. - O gospe moja manite žene! Pa ovdi se radi o ručku, a ne o politiki! - Šta će bit za ručak, to je stvar mog izbora, a danas je izborna šutnja. Jel' ti moran crtat? - O svetimoj Duje popizdit ću stebon! Aj dobro, ti muči, a jel mogu ja barenko bacit oko u teču da vidin šta se kuva? - Šta se kuva, to je isto izborno pitanje. Odjebi. - Dobro jel ti oš da ja oden kod matere na ručak danas, a? - Hahahahaha, zadnji put kad si doša od nje reka si da bi rađe crka od gladi nego opet ija ono šta ona skuva. Em je stara, em je gluva, em ne vidi. Skoro si završija na hitnu od njene spize. - A je, u pravu si. Doduše, nije znala skuvat ni kad je bila u punon zdravju i mladosti. Daj, nemoj me mučit, aj reci šta se kuva? - Ni mrtva. Izborna šutnja je ozbijna stvar. - Dašta je nego ozbijna, kad mučiš samo jedan dan u godini. A može li vako, ja ću postavit pitanje a ti samo reci da ili ne. Time neš prikršit izbornu šutnju. A? - Dosadan li si. Aj, aj, pitaj. - Daklem, kuva li se isto šta nan se u kući kuvalo naprimjer zadnjih par godina? - Bogati, zadnjih godina? Zadnjih dvadeset, oli petnajst, oli pet? Preciziraj pitanje! - Dobro, zadnje recimo...četri godine? - DA. - Aj bog. - Di ćeš?! - Iden ručat u matere!!! |
17.05.2013., petak
Patike mi sviraju
|
Iman patike šta sviraju. Znan da sad mislite da san skroz makla, ali majke mi, iman patike šta sviraju. Kupila san ih prije otprilike godinu dana. Na blagajni su mi one tete skinile sa njih kodove i ja san platila, izašla iz dućana i sve lipo i normalno. Par dana posli, ja u mojin novim patikama ušla u jedan dućan s robon, malo prošetala, nisan našla ništa zanimljivo i da ću izać, kad na vratima počne nešto svirat. To je ono šta svira kad neko nešto pokuša iznit iz dućana a nije platija. Zastanen ja sva zbunjena na vratima, okrenen se, a cili dućan bulji u mene. Buljin i ja u njih, i pokušavan izgledat ka čovik koji je pošten i koji nikad u životu nije prikršija zakon, ono ka naši kontraverzni poduzetnici prid Uskokom. U to dođu dvi radnice do mene. - Gospođo, jeste li uzeli nešto a da niste platili? - Nisan - odvratin ja a obrazi mi se užarili od srama. - Jeste li sigurni? Aj vratite se pa ponovo probajte proć kroz vrata. Šta ću, pristanen jer oću dokazat nevinost i vratin se pa krenen ponovo. Čim san se približila, one sirene opet počnu zavijat čoviče ka da Sanader prolazi kroz vrata. Sad su svi još intezivnije i značajnije buljili u mene. Počela san se priznojavat. Ko zna, možda san nesvjesno nešto ukrala? Ka ono kad neko mjesečari pa ne zna šta radi? One radnice se namrštile i gledaju me, pa dođu skroz blizu mene. Šta će sad? - Slušajte - raširin ja ruke - pa vidite da ništa ne nosin, evo, prigledajte mi boršu. Jedna od njih dvi uzme moju boršu, poviri unutra. Sad mi je bilo još neugodnije. U borši situacija ka u hrvackom saboru - gomila svega a ničemu ne služi. Ključevi od stana, od poštanskog sandučića, nekoliko ključeva za koje ne znan od čega su ali ih čuvan za slučaj da se sitin, papirnate maramice, osvježavajuće maramice koje nikad ne koristin ali mi se pari skroz damski imat ih u borši, prospekti od nekoliko nagradnih igara koje nikad ne igran, papirići od lota, binga, i one lutrije šta se zagrebe, koje čuvan za slučaj da hrvacka lutrija jednog dana otkrije da su moji listići ipak bili dobitni, nekoliko olovaka, penkala, tri kreme za ruke, papirići sa zapisanin telefonskin brojevima judi za koje neman pojma ko su ni šta su ni zašto san in zapisala broj ali ih čuvan za slučaj da mi zatribaju, jer čovik nikad ne zna kad će se pojavit potriba da nazove nekog koga niti zna niti ima blage veze čime se bavi, jedna šminka ijako se našminkan jeanput godišnje kad nastupan na nekin književnin večerima di oću pokazat kako ne samo da znan pisat pizdarije nego san uz to još i šesna, jedna prazna i jedna polupuna kutija duvana, tri upaljača koje san ukrala nesvjesno ali ne u tom dućanu kvragu nego od judi koji mi viruju, i da ne nabrajan više. Čak i da jesan šta ukrala, nema šanse da bi to iko u toj borši naša. Žena mi vrati boršu. Stisla san je uz prsi ka dite plišanog medvidića. Onda san skinila jaketu. - Eto vidite - rečen ja - u borši nema ništa, ni ispod jakete, a nigdi drugo ne bi mogla sakrit da san van nešto ukrala. - Hm, ali mogli ste na primjer ukrasti jedan grudnjak ili gaćice i navući ih na sebe. Mislim, ne sviraju naši senzori bez veze - odgovori ova iskusno. Na to san se počela smijat. A lude žene majke ti irudove. Ne mogu zamislit da bi neko iša ukrast mudante ili ređipet tako da ih navuče na sebe. Mislin, dobro, jesan ja u nekin godinama, ali tu ne pomaže ni da navučen na sebe tri ređipeta odjedanput. Nemoš zajebat gravitaciju. Malo san se i uvridila. - Ček, jel vi oćete da van se ja sad ovdi skinen do gola? Na to je muška publika oduševjeno počela klimat glavama. A bogati jesu maniti, da se skinen doživili bi veću traumu nego ono kad se Nevenka sa novon frizuron slikala za predizborni plakat. One dvi su na to popustile i rekle mi da mogu ić ća. Skupila san svoju jaketu i odšetala iz dućana dostojanstveno koliko se može dostojanstveno izać dok za tobon zavijaju sirene alarma. Pošto tad nisan znala zašto zavijaju, tojest na ŠTA zavijaju, par dana posli u drugom dućanu ista priča. Ja da ću kroz vrata, a ono alarm podivlja. To je bija dućan od prehranbenih namirnica. Za divno čudo, tete blagajnice su ovaj put bile puno prijateljskije nastrojene i nisu mi tile prigledavat boršu niti me skidat do gola. Videći me onako jadnu zbunjenu rekle su mi da možda na sebi iman neki novokupljeni komad robe na kojem je osta kod ili šifra ili neman pojma kako se to zove. Rekla san in da je sva roba na meni stara ka i kod svakog normalnog prosječnog Hrvata koji se ne bavi politikon niti je u rodu sa Kerumom. Onda su pogledale u moje patike. - A patike? Asti! Pa narafski, patike! Jedino su one na meni bile nove! Malo je falilo da skočin na tete i izljubin ih od sriće šta su mi otkrile šta na meni svira. - Pa šta ću sad s tin patikama? - prigledala san ih iznutra i izvanka ali nigdi nisan našla ništa šta bi sličilo na kod. - Gospođo, najbolje van je da ih operete u mašini za robu. Tako će se izbrisat kod. Virujte, to upali. Zafalila san in se i krenila kroz vrata dok me alarm ispraća zavijajući histerično ka da san iznila po dućana. Virujte mi da san se toliko navikla na taj alarm da mi je neobično kad izađen iz nekog dućana a da me niko ne zaustavi. Je da je malo neugodno kad alarm cijuče, ali dok je to sa patikama trajalo upoznala san se i sprijateljila sa toliko dobrih teta blagajnica, naćakulala se sa njima, pretresla koji put i političku i gospodarsku situaciju u zemlji i svašta nešto. Alarmi povezuju ljude, a ne nokija. Putem do doma san lipo isplanirala - sad ću ubacit patike u mašinu i riješit stvar. Ali vraga, dok san stigla doma već san zaboravila cilu priču. A ko bi se i sitija bogati oprat patike u mašini. Ne sitin se ja nekad oprat ni robu, a kamoli ću se sitit prat patike. Uostalom, sve stvari koje stavin u mašinu u paru iz nje izađu rasparene. Svaka domaćica zna da bičve koje u mašinu uđu zajedno iz nje izađu samo po jedna od svakog para. Baš san mislila onome Mišaku poslat mejl i zamolit ga da u svojoj emisiji "Na rubu znanosti" malo obradi tu pojavu. Di nestaju bičve iz mašine? To niko nikad nije uspija objasnit. E sad, lako je za bičve, na pazaru kupiš pet pari za dvadeset kuna, ali brate da mi u mašini nestane jedna patika a platila san ih dvistapedeset kuna, pa nisan ja saborski zastupnik da mogu kupovat patike kako mi prne. Kad san vidila da od pranja patika u mašini nema ništa, odlučila san problem riješit tako da te patike obučen samo kad iden šetat, a nikako kad iden u spizu ili u šoping. Ali vraga, i tu odluku zaboravin čim je donesen. Tako ja i inače zaboravjan sve šta odlučin. To je zato šta san previše odlučna i svako malo nešto odlučujen. Nije prošlo dugo, ja opet u patikama u dućan. Ovaj put je alarm počeja svirat dok san ULAZILA u dućan. Ne samo da svako malo zaboravin da mi patike sviraju pa u njima odan po dućanima, nego se svaki put kad počnu svirat ja iskreno iznenadin. Dvadeseti put isto ka i prvi put. Ovi put san se dodatno iznenadila zato šta je alarm proradija na ulasku a ne na izlasku iz dućana. Kad bi svi alarmi tako preventivno zavijali i detektirali potencijalne lopove majke mi ako bi iko od političara smija igdi uć. Svi u dućanu zastali i gledaju u mene, a ja stojin na vratima i blentavo se smješkan. Više mi nije bilo neugodno, tim više šta su se tete na blagajni sitile da san ja ona šta joj patike sviraju i odma su mi rekle da nema problema, neka samo uđen i obavin šta iman. Kupila san spizu i prije nego šta san krenila prema izlazu, rekla san teti: - Sad ću ja svirat. - Ma nema problema gospođo, samo vi ajte. Znamo da je to do patika. Tako san opet dostojanstveno izašla dok je alarm zavija za menon i palo mi je na pamet da bi mogla, sad kad tete znaju da nisan lopovica, to iskoristit pa počet krast. Alarm ijonako na mene zavija svaki put, pa me niko ne bi pregledava. Mogla bi recimo dva puta misečno uć u dućan i bit poštena, a dva puta nešto strpat u boršu. Nadan se da mi tete ne čitaju blog. |
15.05.2013., srijeda
Ajde, ajde
|
Oni moj sin i ona njegova cura su najsmišniji par na svitu. Držu se skupa ka da su sijamski blizanci. Ka i svi zajubjeni parovi, guguću po cile dane, zivkaju se na mobitel i šalju poruke. I sve je to lipo, dok ne dođe do situacije do koje je došlo na primjer danas. Moj sin nije neki mačo men jerbo nisan ga tako ni odgajala falabogu, ali ima neke svoje, kako bi rekla, limite. Muške limite. Jedan od tih limita je kapacitet za slanje smsova. On, ka i većina muških, jednostavno nije od velikog dopisivanja, a njegova cura, ka i svaka normalna žena, poslin lakiranja noktiju i šopinga najviše voli svome dragom pisat poruke. Već san joj sto puta objasnila mušku prirodu i rekla joj da su muški drugačiji od nas žena po pitanju slanja poruka ali ne bi bog. Tako se danas eto dogodilo da je on, po njenom mišljenju, opet zakaza u sms komunikaciji. Vako je išlo: Ona: Ej, di si? On: Evo iden doma sa faksa. Ona: Aha, dobro, ja iden na pizzu sa prijatejicama, doć ću ti večeras. On: OK, ja ću poslin faksa u menzu. Ona: Dobro jubavi, javin ti se kad ću doć. On: OK. (plus nacrta srce). Šta se njega tiče, ova je prepiska bila gotova i on naivno ugasija zvuk na mobitelu i spremija ga u džep. Ajme, koja tipično muška kriva procjena. Naime, ona je posli njegovog "OK" poslala još jednu poruku: "I love you". (plus nacrtala srce). A odgovora nema. Pa napiše: "Rekla san da te volin" Opet nema odgovora. Nakon pola sata on je vidija poruku i napisa: "Ej, nisan vidija poruku. I ja tebe" "Ajde, ajde" odgovori ona. Narafski, njegovo "I ja tebe" je došlo puno, puno prekasno za nju. Jer ona je žena. A nijedna žena koja drži do sebe ne more prić priko poruke koja kasni po ure. Onda je on poludija na to "Ajde, ajde". Onda su se našli pa su došli meni. - Zamislite - govori mi ona - ja njemu poslala poruku da ga volin a on ne odgovara! - Ma odgovorija san ti! - Jesi, nakon PO URE. - Pa nisan vidija poruku! Uostalom, mislija san da je priča bila gotova kad san ja reka "OK". Ok znači priča je gotova, jel' tako? - Nije. Priča je gotova kad ti ja rečen da te volin a ti rečeš da i ti mene. Tu san se složila s njom. Jedini način da razgovor sa ženama završi kako triba je taj da muški reče "I ja tebe". Muške triba stalno podsjećat da i oni nas volu jerbo inače zaborave dok si reka sms. Ljuto su se gledali. Obratija mi se nadajuć se majčinskoj podršci. Te su mi situacije najgore, kad triban podržat njega zato šta mi je sin, a nju zato šta je žensko. Totalni sukob interesa. - Mama, ona želi od mene napravit ŽENSKO. Oće da joj šaljen dvista poruka dnevno. Ja to ne mogu. To uostalom nije ni normalno, aj reci? A kako ću mu reć da to nije normalno, kad mislin da je, isto ka šta mu i cura misli. - I još mi je na kraju i prijetila! - Molin?! Nisan ti prijetila, ne laži! - skoči ona. - Jesi! Napisala si mi "Ajde, ajde". - Nisan ti napisala "Ajde, ajde" nego "Ajde, ajde" - odvrati ona izgovarajući svoje "Ajde, ajde" umilnim glasićem. Ali on je muško pa ne more raspoznat te nijanse u tonu. Nijedan muški na svitu ne zna razliku između "Ajde, ajde" i "Ajde, ajde". A razlika je očita. I gluv čovik bi je uočija. Normalno da to nisan rekla naglas, ipak je on moj sin. Pa san joj rekla: - Slušaj, ja znan, zato šta san žensko ka i ti, da si mu rekla "Ajde, ajde". Ali on, pošto je muško, misli da si mu rekla "Ajde, ajde". Razumiš? - Aaaaaaaaa...- ispusti ona jer je razumila. On nije razumija ništa, samo je blido gleda u mene pa u nju. Je mi sin, ali brate ovi muški stvarno ništa ne razumu. |
11.05.2013., subota
Vox popljuvi
|
A šta ja znan. Evo osluškujen malo vox populi. Uhodim. Po autobusima. Na Pjaci, po kafićima. Na Rivi. Čitan komentare ispod članaka o njemu. I svugdi isto - ljudi otvoreno izražavaju svoje gađenje. Neki izražavaju ljutnju, neki razočarenje, neki bijes, ali najveći dio njih izražava - GAĐENJE. Ako je po tome, onda bi se reklo da nema šanse da opet zajaše konja. Evo na primjer oglednih komentara iz Slobodne Dalmacije: ***************************************************************************************** O karikaturama i njihovim uvlakačima.... "Željko Kerum je karikatura od čovika, i nula od morala. Viskovićka je pogriješila, što ga nije napustila, barem godinu prije, i snosi veliki dio krivnje, za današnje stanje. Još je jadniji Jure Šundov, kao i ostali, koji se vrte oko Keruma, Nevenke, Sapunara, sve sami konvertiti, kojima je osobno, prije općeg dobra. Sučeljavanje bi pokazalo njegov koeficijent inteligencije, uostalom već dobro poznat. To bi bio samo skeč za građane, a vizionarstvo kod onih njegove pameti i interesa, kao i interesa njegove sestre, koja radi na njegov priglupi, daljinski upravljač. Ako bi to bio izbor građana, da dinastija Kerum, sa svojim konvertitima i onima koji su postavljeni na određena mjesta u gradskim poduzećima, i sa takvim moralnim, ljigavim karakteristikama, onda će Split nastaviti svoj hod u mraku. Bilo kakva opcija, bila bi bolja od ove bahate i nemoralne grupe." malo o mirisima.... "najvise me nasmije, a ne bi se triba smija vengo plakat, kad ratna profitercina laje kako on svaki daje sirotinji i prosajcima, i kako je on vise u godinu dana podili sirotinji vengo su neki za zivota zaradili. je da su ti svi ca su dobili od njega milostinju nestvarni likovi, ali on valjda misli kad 100 puta istu laz ponovi da ce mu ljudi i povirovat. a ja bi njega onda samo upita kad se vec toliko qurci sa svojon "dobroton" ca ne plati svoje radnice kojima je duzan puste pineze? ca ne plati dobavljace koji zbog njega ne moredu platit svoje radnike? ca ne plati izvodjace na "otelu ilton"? a neki su i u stecaj posli zahvaljujeci njegovom "pravremenom" placanju dugova. on plati jedino kad ga se stisne za muda. to se vidilo vec nekoliko puta na sudu kad bi izbjega stecaj u zadnji moment jerbo bi plati dugove. smrdis, smrdis naveliko..." šta bi babe rekle....? "rekla bi ti tvoja pokojna baba bog joj da pokoj ajde sinko kvragu s moje glave" pa o kanalizacijama i beštimjama.... "Iako mi bestimije nisu pri srcu,znak su nedostatka puno cega,sad cu J..A ti PAS MATER lazljivce,koja kanalizacija,koga lazes??? LOVA za kotar ZNAN PAZDIGRAD DULILOVO odavno u gradskoj kasi ,a u planu kotara za 2010 izmedu OSTALOGA bila je i kanalizacija (skolu za koju se trebala dobit lova svjetske bake niti ne spominjem).... ZA to vrijeme si ti napravio Zapadnu obalui s tudom LOOM se K********S SELJACINO NEPISMENA" pa o smislu za humor.... "Željko Kerum: Neću lagat"... mora mu se priznat da ima smisla za humor,doduše malo glupast..." pa o minjanju... "Neću lagat i neću se minjat" Suva krpa na dnu mora. Isto ka da mamić kaže da neće vriđat. Ima li većeg lažova o ovome gradu (i šire)? Šta sve nije izlaga i privarija? Ženu, svoje radnike, državu, grad, podstanare, nezaposlene, birače... U biti, tribalo bi se pitat ima li koga NIJE privarija?" ******************************************************************* I tako... Ovo sam prinila (samo neke) komentare iz Slobodne, a komentari koje san čula po kafićima i autobusima su još žešći. Prije nego šta je ono bija pobjedija prošli put, moglo se tu i tamo ipak čut i pozitivnih mišljenja, da ne kažen optimističnih nadanja. Međutim, trenutno ne uspijevam naletit na jednog jedinog čovika koji se o dotičnome pozitivno izražava. Ono šta je ovaj put drugačije je to šta se o njemu negativno izjašnjavaju i oni koje je on zva "svojima", tj. obični puk, ljudi iz Dalmatinske Zagore, ljudi koji nisu "fetivi Splićani". Jer dosad se mislilo da gradonačelnika ne podnose samo "fetivi Splićani". Ako je to istina, onda su u sadašnjem trenutku cili Split, okolica i kompletna Dalmatinska Zagora preplavljeni fetivim Splićanima. Bog in da sriće i zdravja. p.s. Svi komentari u originalu prenešeni iz Slobodne Dalmacije od 11.05.2013. |
28.04.2013., nedjelja
Disfunkcijonalno funkcijoniranje
|
Obožajen obiteljska okupljanja. To je uvik prilika da se čovik ponovo zapita kako ljudi koji nemaju ništa zajedničko osim prezimena i šačicu zbunjenih gena mogu trpit jedni druge godinama. Danas smo se bili okupili povodom krizmanja srednjeg diteta od mog brata, a šta je također bila prilika svjedočit kako ljudi koji crkvu vide samo ako slučajno prođu kraj nje na putu do dućana lipo poštuju crkvene, kako se ono reče, e, sakramente. Od tih crkvenih sakramenata na primjer moj brat i žena mu nemaju ni jedan jedini, jerbo ne da se nisu vinčali u crkvi, nego se nisu vinčali uopće. Doduše, pokušali su se dva puta vinčat ali ih je uvik spriječila viša sila. Prvi put kad su bili krenili put matičnog ureda tamo su zatekli preveliki red, pa su odustali. Drugi put su se putem do tamo bili posvađali i srićom da nisu bili vinčani, jerbo bi se inače stoposto bili rastavili. I tako nas je bilo nekoliko generacija, plus beštije - jedna zlatna ribica, jedna modra papiga i jedan pas vrste zlatni retriver. Od ljudi - brat, žena, njihovo troje dice, baba, dida i neki bivši muževi. Mi smo ekipa koja uvik svoje bivše neviste i zetove zadrži u familiji jer mislimo da se disfunkcijonalne obitelji mogu održat jedino ako se svi njeni disfunkcijonalni članovi, aktualni i bivši, drže zajedno. Tako se kod nas zapravo niko nikad do kraja ne oženi niti razvede. To je jako praktično ali ne pokušavajte to kod vaše kuće. Na momente je malo komplicirano. Drugi razlog zbog kojeg bivši zetovi i neviste ostaju uvik na neki način članovi naše obitelji je taj šta smo mi jedna velika, bučna gomila koja se voli družit, laprdat, smijat, ist i pit, pa ko s nama jeanput sidne za stol, teško se posli od njega makne. Uostalom, ako se čovik rastavi recimo od žene to ne znači da se automatcki mora rastavit i od njene obitelji, pogotovo jer ta obitelj zna da tom čoviku sigurno nije bilo lako s njihovom ćeri, a kako će mu i bit lako, kad ta ćer potiče iz takve obitelji. Jedino je nekad malo zeznuto to s tim pustim prezimenima jer na kraju ispadne da se u jednoj peteročlanoj obitelji niko ne preziva isto, jerbo ka prvo roditelji nisu vinčani, pa dakle imamo muža koji ima svoje prezime, ženu koja ima svoje, i dicu koja se prezivaju neka po ćaći neka po materi i tako da sad ne ulazin previše u to jerbo bi ko moga pomislit da smo maniti ka šta i jesmo. Na stranu administrativni problemi, svako naše sastajanje je čisti gušt. Ka prvo, ima nas masu. A di imaš masu judi, tu ima i masu različitosti. Da bi jedna velika obitelj opstala, bitno je da judi poštuju te međusobne različitosti, a šta kod nas recimo nije nikad bija slučaj. Počevši od pušača koji se kolju s nepušačima, priko onih šta podržavaju gay paradu i pljucaju po onima šta su kontra nje, do onih šta su skloni alternativnin prehrambenim navikama i skaču za vrat onima šta obožaju fast food, to nema veze s obiteljskom idilom. Naša obitelj može ostvarit obiteljsku idilu jedino kad se u kući istovremeno nalazi samo jedan član obitelji. A i taj jedan ako ne muči začas se posvađa sam sa sebon. Tako smo danas imali žestoku raspravu između ovih šta podržavaju povratak prirodi i ovih šta misle da od asfalta nema lipšeg pejzaža. Jedan bivši muž je na primjer uvjeren da bi čovik moga preživit na ledini hraneći se jestivim travama. Sad vam je jasno zašto je bivši. Onda imamo dvi sestre, jedna od dvadeset i jedna od šesnajst godina. Svaki put kad mater ili ćaća jednoj od njih dvi narede da nešto naprave, na primjer da bace smeće, operu suđe ili slično, reakcija je otprilike ovakva: "Da operen suđe, jel? A kad ste zadnji put NJOJ rekli da opere suđe, a? Uvik sve ja moran!" Danas su ovoj mlađoj, šta joj je bila krizma, rekli da prošeta pasa, na šta je ona dreknila: "Jeste li tako i NJOJ na dan kad se krizmala naredili da prošeta pasa, a?!". I gotovo, tu je priča završena, jer se niko ne more sitit jesu li prid nekoliko godina onoj starijoj bili naredili da prošeta pasa. Skroz je moguće da tad još i nisu imali pasa, čime je roditeljima izbijen svaki adut iz ruke. Oni su inače primjer autoriteta, jedino ih se ona zlatna ribica boji. Ponekad. Te dvi sestre tako cilo vrime reže jedna na drugu, a zajedno reže na maloga brata koji ima šest godina i ispaljuje dvistašezdeset nemogućih pitanja u minuti. Taj brate usta ne zatvara cili dan, a inače ima fiksaciju na sobe svojih sestara. Pogotovo kad sestrama dođu prijateji. One se tad zatvoru u svoju sobu a on šeta po kući i plače jerbo ga ne puštaju unutra. Onda mi svi tješimo malog ostavljenog brata i objašnjavamo mu kako će i on kad naraste dovodit prijateje u svoju sobu i da sigurno neće želit da mu te dvi lapače upadaju i smetaju. Međutim njega to nikad ne utješi pa reve do iznemoglosti. Moj brat je, stvarno, najveći autoritet kojeg san u životu upoznala. Na primjer ona starija krene vanka i mater za njom viče "U deset ipo da si doma!" a mala odvrati " Je, je, moš mislit! Jes ti normalna, u deset ipo se ekipa tek sakupi!". Na to se mater okrene prema svom mužu tojest mom bratu i reče:" RECI JOJ!!!". Brat se okrene prema maloj, gleda u nju nekoliko sekunda, pa se okrene prema meni i šapne "A šta joj ja sad triban reć, a?". Na to i njegova žena i ja popadamo po podu od smija a mala iskoristi momenat i šmigne vanka. Kad se svi skupa ne svađamo oko gay parade, makrobiotike, pušenja, fast fooda, konzumerizma, kapitalizma, komunizma i imperijalizma, najčešće se smijemo onako na sav glas i grlimo. E, kad bi tako mogla cila zemlja... P.s. Ekipa, žaj mi je, ali morala san zatvorit komentare jerbo oni jedan šta svako malo zaboravi popit tablete opet hara po blogu i ne dan mu gušta, nek pizdi di oće, ovdi više neće. |
25.04.2013., četvrtak
Baš iz Splita
|
Nekad davno, čovik je mora nekog uvjeravat u najobičnije stvari jer kad bi na pitanje "Odakle si" odgovorija "Iz Splita" uvik je išlo podpitanje "Jel baš iz Splita?". Pa jebente luda ako san ti reka da san iz Splita, onda san baš iz Splita, a ne iz Solina niti iz Žrnovnice. Parilo se ka da je bit BAŠ iz Splita rijetka privilegija i ka da je to bit baš iz Splita nešto na čemu se vara, tojest da se i masu onih šta nisu BAŠ iz Splita prodavalo da jesu i to iz baš centra baš Splita. Meni je to bilo smišno jer da nisan bila baš iz Splita ne bi mi palo na pamet reć da jesan jerbo ne mislin da je to važno. Koliko god san bila ravnodušna u vezi toga odakle san, opet nisan mogla izbjeć onaj osjećaj zadovoljstva kad bi sugovornik reka "Aaaa, baš iz Splita...? Blago ti se.". Nisan ni sama bila sigurna zašto mi se blago, ali san skroz nezasluženo uživala u slavi. Danas su se vrimena obrnila. Čovik bi prije prizna da je bija član hadezeja i jehovinih svjedoka i da je tijekon radnog vrimena na poslu surfa po pornografskin stranicama nego da je iz Splita. Otkad je ONO na vlasti, razgovori idu vako: - Odakle si? - Iz Splita - odgovara bidni Splićanin s izvjesnon nelagodon. - Baš iz Splita? - Ma ono..ne BAŠ iz Splita (a živi iza svetoga Frane, na rivi takoreć) - Nego? - Ma više malo vanka grada, kako bi ti reka...ne more se reć da san iz Splita, ne, nikako. - Ček, a di ti je kuća? - A... u Varošu. - Pa oli to nije u centru Splita? - Pa ne bi se moglo reć da je baš baš u centru... - Otkad to Varoš nije u centru Splita? - Ajde bogati, centar Splita, pa centar Splita, šta si zajunija! Ako mi je kućna adresa u Splitu, ako mi tamo živu žena i dica i mater i ćaća i ako mi je firma u Splitu oli to mora odma značit da san iz Splita?! - Pa dobro, šta si popizdija odma, samo san mislija eto ako živiš u Splitu da si iz Splita. - Nisan reka da nisan iz Splita, ali nisan BAŠ iz Splita. - Dobro, skužaj. - Čim čovik reče da je iz Splita, odma ga se etiketira da je iz Splita. Eto, to je to robovanje predrasudama! Sugovornik se češka po glavi. - Dobro, aj, nema veze, ka da je bitno odakle je čovik, jel tako? Nego, reci mi, oni vaš gradonačelnik... - Nije on moj gradonačelnik! - A nego čiji? - Ne znan nit me briga! - Dobro, ajmo vako - oni splicki gradonačelnik... - Jebeme se za splickog gradonačelnika! Za njega nek se brinu oni šta su iz Splita! - Ma dobro, nego znaš šta, kojeg god Splićanina pitaš, niko nije za njega glasa, a on eto posta gradonačelnik. Moš li mi to objasnit? - Pa to je istina, ONO siguro nisu Splićani mogli izabrat. Nije niko glasa ni za kugu ni za koleru ni za ptičju gripu pa su opet neko vrime harale po svitu. - Nego ko ga je onda izabra bogati? Zaprešićani? - Nego oni šta nisu iz Splita! - Znači, vakvi ka ti? - Ja jesan iz Splita! - Pa maloprije si reka da nisi? - Pa šta! Ako san reka da nisan iz Splita, to ne mora odma značit da nisan iz Splita! - Dobro, znači iz Splita si? - Nisan. - O gospe moja, je ste zajebani vi iz Split..ovaj, vi šta niste iz Splita. Nego, šta kažeš na feštu povodom otvaranja zapadne obale? - Ma otvorilo ga dabogda... - Šta si reka? - Reka san ... piiip...piiip....piiip....CENZURA BLOGA HAER |
21.04.2013., nedjelja
Splitska pedagogija
|
Na ovakvo sunce čovik nema izbora. Mora otić doli uz more i sist u Žbirca. U Žbirca je najboje zato šta moš besplatno, dok srčeš kavu, gledat one šta igraju picigin. Pardon, Picigin. Otkad se o Splitu more čut samo ružne riči i ruganje, ja iman potribu velikin slovon pisat i Picigin, i Riva. I Sunce. Ali zato recimo kerum pišen malin slovon. Nije to ništa politički, nego mi se, dok dođen do njega, sva velika slova potroše. Danas smo osim Picigina, mogli gledat i njih par kako grade nešto. Itali su lopatama pijesak i pravili ka neko postolje. Poslin smo ih išli pitat šta to grade pa su rekli da spremaju performans za Ćiću. Ali nisu nan tili ništa drugo reć. Nema veze, pratit ćemo ih.  Nakon šta smo srknili kave i još ponešto krenili mi doma ali san ja morala u wc. Isprid vrata je bija red, jer je Žbirac ka i uvik na lipi dan bija krcat. Kad san napokon uspila obavit šta san tribala, dok san prala ruke, uđe u wc jedna gospoja sa diteton. Mala je imala otprilike četri godine i čim su ušle i zatvorile vrata mater je počela vikat "Ne diraj to!". Mala vajda nije poslušala pa san čula "Ma ne diraj to jesan ti lipo rekla!". Pretpostavjan da je mala tila dirat dasku od zahoda ili ko zna šta već sve dica zanimjivo otkriju di god da uđu. Onda je maloj vajda dosadilo slušat zabrane bez objašnjenja, i čujen kako pita mater: - Mama, a zašto to ne smin dirat? Na šta je mater pedagoški zagrmila: - ZATO ŠTO NEMOJ TO DIRAT!  Foto: Igor Drača |
Obiteljski ručak - Čiji su ti Anonimusi?
|
Unuka: Bako, ja san ti sad u Anonimusima, znaš. Baka: Jel? Ajde lipo. A ko vas vodi? Unuka: Niko. Baka: Kako niko, ćerce? Mora vas neko vodit. Kako se okupite i sve to? Unuka: Pa govorin ti, niko nas ne vodi. Nema vođe, u tome i je stvar! Mater: Ajde bogati, ka da ti baka zna šta su to Anonimusi... Baka: Kako ne bi znala? Iman ti ja fejzbuk, i tamo ti svaki dan ima slika od tih Anonimusa. Baš jučer na jednoj sliki jedan stavija Tita! Unuka: Bako, nemaju ti Anonimusi veze sa Titom! Baka: Znači oni nisu Titovi? Unuka: Nisu. Baka: Bogati, a čiji su onda? |
19.04.2013., petak
Dora, reci nešto. Molin te.
|
Ovi video san mu bila poslala na mejl jeanput. Reka je :"Naježija san se". I znala san da se ovi put, za prominu, nije zajebava. Bilo je to teško vrime za mene. Usrid rastave braka, živila san na Čiovu, daleko od grada, od prijatelja, od svega. Bez posla, bez para, skoro pa i bez nade. Nisan sebi mogla priuštit niti češće odlaske do Splita, jer mi je i plaćanje autobusne karte bija izdatak ravan luksuzu. Ponekad bi sa Čiovskog mosta gledala put Splita i zaklinjala se sebi da, ako ga se više ikad ponovo dočepan, neću više nikad otić iz njega. Judi su mi znali govorit:“Ajde bogati, šta plačeš za Splitom, ka da si na kraj svita, a ne u Trogiru!“ Ja bi in smrknuto odgovarala:“Sve šta nije Split, daleko je od Splita!“ U tim mojim danima totalne besparice, nezaposlenosti i usamljenosti, život mi je spašava jedan stari, polovni konpjuter. Bija je toliko demode i nikakav da je jedino funkciju pisanja dokumenata moga obavit bez da rikne. Bija je, u biti, na nivou jedne stare, rasklimane, pisaće mašine. Meni dosta. Pa san, kad bi me uvatilo totalno beznađe i crnilo, lupala po tome bidnome konpjuteru, izbacivala iz sebe sve teško, onako, za svoju dušu. A kako san se oduvik protiv tuge i nevoje borila smijon, tako su i priče koje san tada pisala, bile čista zajebancija na vlastiti račun. Pisala san i pisala, paralelno mozgajući kako i di nać neki posal i zaradit koju kunu. Onda san jedan dan u Slobodnoj Dalmaciji, u rubrici „Pomet“, vidila natječaj za najboju humorističnu priču za „sezonu jesen-zima“. Najboja priča će dobit ijadu kuna. Ijadu kuna?!? Nisan se puno mislila, izaberen jednu od onih svojih zafrkantskih i pošajen na uredništvo Pometa, gospodinu Ćići Senjanoviću. Onda san čekala nedilju i grizla nokte, govoreći sebi, je, baš je Ćićo poludija pa će objavit tvoje laprdanje, nema pametnijeg posla! Osvanila nedija, ja trč do dućana po Slobodnu, izletin iz dućana, sidnen na prvi zidić (po tome se odma moglo vidit da iman velike ambicije), otvorin oni lancun od novine, ruke mi dršću, a u Pometu, nasrid stranice, moja priča! Nisan mogla virovat svojin očima! U to kraj mene prođe neka baba sa kesama od spize, a ja njoj:“Ćićo mi je objavija priču!!“ Baba blenila u mene, prikrsti se s obadvi ruke, i reče:“Đava ti odnija i tebe i njega!“. E, ali nije samo to! Ispod priče Ćićo je napisa da su sve pristigle priče dobre, ali da ga je Marčelina oduševila! Kad san to vidila, virujte mi, nema te Nobelove nagrade koja bi mi bila toliko sriće i ponosa donila! Skakala san po kući i mavala svima isprid nosa sa tom stranicom, natiravala ih da po dvi ijade puta čitaju tu Ćićinu rečenicu, dok nisan bila sigurna da su je lipo svi bili naučili napamet! Maltretirala san i suside, zvala bi ih na kavu, a čin bi ušli u kuću, ja bi počela „Ćićo mi je objavija priču! Ćiiićooo mi je objavija priču!!!!!“ Poslin nekog vrimena više niko nije tija doć kod mene na kavu, judi su se zatvorili u kuće, iza škura pratili moje kretanje, i izlazili na ulicu samo ako su bili stoposto sigurni da me neće srest. Ja san to svatila ka da sad imaju tremu smenon pričat, jer san postala selebriti. Naravski, odma san poslala još jednu priču, pa se opet sve ponovilo, Ćićo je objavija, i komentira da san zaslužila Nobelovu nagradu za književnost, i iako je to bila njegova zajebancija, ja san se osjećala ka da san je stvarno dobila! A bogami me veselila i pomisao da ću stoposto ja osvojit onih ijadu kuna nagrade! S tin novcima se, doduše, ne more puno napravit, ali se more bar neko vrime plaćat autobusna karta do Splita, šta je opet vridilo skoro ka da san dobila sto ijada kuna na lotu! Tako san ja slala priče, Ćićo objavljiva iz nedilje u nedilju, ali niko ništa ne govori o pobjedniku natječaja niti o onih ijadu kuna nagrade. Pa jedan dan skupin hrabrost i nazoven Ćiću u redakciju. - Gospodin Ćićo Senjanović? - Ja san! - Ovaj...Dobar dan! - Faljen isus! - Ovajjj...tila san vas pitat u vezi onoga natječaja za najboju priču u Pometu, ko je pobjedija, i oćelite isplaćivat onih ijadu kuna? - Hahahaha, ćerce, ma to ti nije bija pravi natječaj, to ti je bila naša zajebancija, znaš! - Ček...ali...pa ko van je sla sve one priče?? - Ma to smo ti mi iz redakcije pisali! Osim one jedne šta se predstavja ka Marčelina, dobro piše, volija bi da nastavi pisat za Pomet, bome bi. A vi ste...? - Ovajjj...ja san..ja san Marčelina! - Asti? A to si ti more bit jedina osoba u ciloj splicko-dalmatinskoj županiji koja je ovi natječaj svatila ozbijno? - A...izgleda da jesan. - Bravo ćerce, biće nešto od tebe! Eto, tako san ja počela u Pometa. Vidit svoj tekst u rubrici koju je stvorija Miljenko Smoje, a koju uređuje Ćićo Senjanović, za mene, rastavjenu, smušenu domaćicu iz pripizdine na Čiovu, je bila čista fantazija, i skoro cile dvi godine koliko san tamo pisala, nisan mogla virovat da mi se to stvarno događa. Kako san se osjećala kad su ukinili Pomet, kako san se osjećala kad je Ćićo otiša, boje da ne govorin. Maknit Ćiću Senjanovića iz Slobodne Dalmacije, to ti je isto ka da otpilaš oni kampanel svetoga Duje i primistiš ga recimo u... Čavoglave. Poslin nekoga vrimena opet su počeli sa Pometom, ali to je , šta se mene tiče, samo blidi pokušaj, nema tu one Ćićine iskre života, one prave, splitske... ***************************************************** Bija mi je ka ćaća. Slava poruke na mobitel, zajebava non stop, a najviše kad je zna da san nikakva, umorna od poslova i otkaza i propalih firmi i podstanarstva i života općenito. Zasmijava, podržava. Bija je i moj najoštriji književni kritičar. Dobit od njega pohvalu za neki tekst, bilo je ravno dosezanju zvijezda. Pokaziva ono jedno dobro, osjetjivo srce koje, čini mi se, nije pokaziva lako. A bilo je veliko. I puno friži. Sakriveno iza zajebancije. Jutija se kad san proživljavala muke na radnon mistu. Jebava mater kapitalističku neljudima. Čestita rođendane. Jeanput mi je čestita i Dan mrtvih. "Sve najboje i čestitke povodon Dana mrtvih". Smijala san se cili dan. Drugon prilikon, nacrtan ja njemu u sms-u smajlić vako :) i napišen: "ovo ti je smiješak" a on meni vrati: "% ovo ti je postotak'' Otiša mi je prijatej, otac, kritičar, drug. A Splitu je otišlo ono nešto lipo, veliko, posebno. I zajebano, znan. Svi su veliki Splićani bili zajebani. I neka su. "Evo me u posteju. Treniram za penziju. Od Nove Godine. Uopće nije teško bit penzioner. Žena kuva, dica radu, a ja ležin i čekan kad će me vrag odnit. Iša bi ja i prošetat, ali ne smin po ekstremnin temperaturama. Moran čekat da temperatura bude između 10 i 28 stupnjeva. Odbij još kišu i vitar, i onda mi je najbolje stat doma i birat boju kapsila. Eno je u Emezete došlo krasnih kapsili jako povoljno. Iša bi ih povirit, ali ne smin izlazit po ladnoći. Javi se kad ti dođe za ubit se, pa možemo skupa. Nemoj prije Božića, jer mi je ostala još jedna tuka od lani." (Ćićo, 10.12.2012.) |
08.04.2013., ponedjeljak
Ona bi meni kuvala
|
Moja mater je od one stare garde koja viruje da se svi problemi ovoga svita mogu riješit spizon. Kad san bila mlađa, a to nije bilo tako davno ka šta bi se reklo na prvi pogled, sve moje duševne boli, pubertetska razočarenja i neispunjena očekivanja rješavala je kuvanjem. Ja ridan od plača glave zabijene pod kušin zbog recimo momka s kojin san se posvađala, a ona meni: - Aj ti ćerce moja štagod pojidi, ko njega jebe. Onda bi mi dala vruću juvu koju san ja razvodnjavala i ladila mojin neutješnin suzama. Kako su suze padale u pijat, tako juvi nikad kraja. Već samo to nastojanje da pojiden do kraja juvu koja je bujala od mojih suza, skrenilo bi mi misli sa onog pedera na pragmatičniju vrstu problema. Materino uvjerenje da se jubavni problemi mogu riješit samo i iskjučivo pijaton dobre juve, važilo je i za sve druge vrste životnih jada. Je, naivno i nespretno, ali ipak san, ako ništa, cijenila njena nastojanja da me utješi. Drugin ričima, nikad ja ne mogu toliko patit koliko ona juve more skuvat. U kasnijin godinama, tako je mater juvon uspješno riješila moj razvod, dva tri otkaza, privatizaciju Željezare Split, a da nije bilo rečene juve, za vrime vladavine hadezeja od očaja bi bila pomrla cila obitelj. Ta njena pripadnost onoj staroj gardi, bila je uzrokom njenog potpunog nerazumijevanja mojih literarnih težnji, jer stara garda sve umitnike doživljava ka mentalno hendikepirane osobe. Kad bi me vidila zadubljenu u slova, samo je vrtila glavon ka ono kad čovik gleda kućnog ljubimca koji nema jednu nogu ali eto, naš je pa ga volimo kakav je da je. S nogon i bez noge. Poslin, kad san odselila, znala me nazvat: - Šta radiš? - Pišen. - Vrag ti pisanje odnija. To će ti dat kruva. I tako svaki put. Sva srića da je moja strast prema pisanju bila jača od njenih nastojanja da me od istoga odvrati, pa tako ja dogurah do prve knjige i promocije. Kad san je pitala oće li mi doć na promociju, rekla je "Daštaću, nego reci mi šta triba skuvat?" Znala san da nema smisla objašnjavat joj da u ovoj prilici njeno kuvanje uopće nije bitno, pa se tako pojavila na promociji sa par kila fritula, valjda virujući da i mene i sve ostale munjene slovoljupce od naše bolesti more samo dobra domaća fritula izličit. I, u biti, nije ni shvaćala da se tu uopće događa nešto posebno značajno za mene, dok nije vidila koliko svita mi je došlo na promociju. Najedanput je vajda pomislila da mora tu nečega bit, osim bolesti, i odlučila je pročitat moju knjigu. Promocija je zaista bila značajna, ali nije prominila činjenicu da se od toga, naravno, ne more živit, i da san ja, van tog svita knjiga, i dalje obični nezaposleni stvor. A mater je, nakon promocije, i pročitavši knjigu, počela nazivat svaki dan po tri puta. - Šta radiš? Jel' pišeš? - Ne pišen. - Zašto ne pišeš? - Zato šta san nezaposlena i moran tražit posal. - Vrag ti posal odnija. To će ti dat kruva? I tako svaki dan. A onda me neki dan opet nazvala. - Slušaj, šta radiš, jel' pišeš? - Ne pišen, jer... - Aj ti ćerce lipo dođi kod mene živit. - Koju ću gospu kod tebe radit? - Di ima za dva pijata, ima i za tri. Ja ću ti kuvat, a ti samo piši, piši... |
06.04.2013., subota
Slobodne ruke
|
- Bojiš li se ikad ono kad je veliko more, a? Bude li te straj kad su ogromni valovi? - pitala ga je onu jednu noć kad su se jubili ka šta se niko nikad nije jubija. - Prije se nikad nisan boja. Zato šta me niko na kopnu nije čeka. - A sad? - pitala je. Djetinjasto. Zajubjeno. Sritno. Nasmija se, uzeja njeno lice u dlanove i zagleda joj se u oči. - Sad se bojin. Puno se bojin. ******** Šta se tiče stila, više je naginjala praktičnosti, nego ženstvenosti. Volila je imat slobodne ruke. Slobodne ruke su važne. Možeš gestikulirat, možeš plesat, a možeš i grlit. Tu večer, nalakćen na šank promatra je njenu boršu pribačenu ukoso. Krajevi usana su mu titrali. Ka i uvik, prid njenom očitom ravnodušnošću na ono šta se inače naziva "ženstveni detalji", on je izgleda zabavljeno. Nju to nije nimalo zabrinjavalo. Smatrala je da je on jedini ženstveni detalj koji njoj triba jer se zbog njega ćutila najlipšom na svitu. A uostalom, zar nije lipo kad možeš zagrlit svoj ženstveni detalj? Zato je boršice uvik nosila pribačene tako da joj ruke budu slobodne. Ako u rukama držiš boršicu, onda nemoš grlit. U stvari, možeš, ali samo s jednom rukom. A kako s jednom rukom grlit nešto za šta su ti i dvi ruke premalo? Ili se moraš riješit boršice. A dok to obaviš, može već bit prekasno. U životu je jako važno zagrlit nekoga baš u trenutku kad ti dođe. Ni sekund prije, ni sekund kasnije. ********** Pogotovo ne vridi kad nekoga oćeš zagrlit dvadeset godina nakon šta si tija. Sidila je na klupi doli kraj trajektne luke i pratila uplovljavanje i isplovljavanje Jadrolinijinih trajekata. Bilo je nešto utješno u tom prizoru. Nije znala šta to. Možda ono lino kretanje bilih divota, njihova nježnost pri susretu s lukom, a znaš da su moćne zviri tamo kad zamaknu iza Bračkog kanala. Luka i trajekti se kokolavaju onako kako su se njih dvoje kokolavali onu noć. I on je bija zvir, ali prid njom bi zasta i razmišlja o svakom manevru. Ona bi umirila sve otkucaje i čekala ga u stanju lažne obamrlosti, baš onako kako su luke dočekivale i primale svoje trajekte. I baš kako su luke izgledale isto, ka da se ništa nije prominilo ni desilo, nakon šta bi trajekti isplovili, tako se i ona pravila da je ista svaki put kad bi on otiša. Samo luke i žene znaju tako varat svit. Ugasila je cigaretu, bura je postajala preoštra. Zabila je ruke u džepove kaputa. Ruke su joj bile slobodne. Još uvik je volila imat slobodne ruke. Slobodne ruke su važne. Možeš gestikulirat, možeš plesat, a možeš ih i sakrit u džepove kad je zima. *********** - Znaš li da izgledaš malo ka poštar kad tako pribaciš boršu? - reka je i dotaknija joj obraz smješkajući se. Ono misto di je njegov prst dotaka njenu kožu pritvorilo se u epicentar podmorskog potresa. - E pa šta. Jesan, poštar san. Imaš koje pismo za mene? - odgovorila je. - Iman - Rukom je pokaza zvučnike iznad glave - Poslušaj. Oslušnila je. "Stand by me, darling, darling, stand by me..." Srce joj je pivalo Odu radosti. - Pih. To bi ja tebi tribala reć. Ti si taj koji uvik odlazi. - Pomorci moraju odlazit. To in je u opisu radnog mista. - A lipo ti je radno misto. Okrenija se prema ogradi terace kluba i pogledom zaokružija ono malo svjetlucave noćne pučine šta se odatle vidilo. - Složija bi se s tobon. Poželila ga je zagrlit u tom momentu. Ali nije. Za dišpet. Kako ga zagrlit, kad joj je upravo prizna da je vara s morem? Na to joj uvik skoči tlak. Ali zbog toga ga i obožava. Čudan, zbunjujući osjećaj. Nije mogla razabrat je l' ga zbog njegove ovisnosti o moru više voli ili mrzi. Vjerojatno oboje. U početku joj je bilo uzbudljivo čekat i ispraćat ga. Posli više nije. Posli ga je tila samo za sebe. Nije ga tila više dilit s morem. Za svaki slučaj, neće ga zagrlit. Ima ona nekog ponosa, kvragu. Ruke je položila na boršicu, čvrsto ispreplela prste i digla bradu uvis. Dobro je imat slobodne ruke. Možeš ih natirat da same sebe zavežu onda kad požele grlit. Sutradan ujutro je isplovija. I ona, i luka su ga ispratile ljuto. ******** Neke brodove more uzme i nikad ih više ne vrati. Pješke je obišla sva mista. Od trajektne luke priko kolodvora do Bačvica pa sve tamo do kluba di se još uvik okupljala mladost, samo su se slušale druge pisme. I dobro je da se slušaju druge pisme. Inače ne bi mogla podnit. Spustila se skroz doli, sila na stinu, zapalila duvan i tupo postojala ka i toliko puta do sad, netremice promatrajući veliko plavetnilo. - Jesi li se boja...Jesi li se puno boja? - tuklo joj je pitanje u sljepoočnicama. Bol u grudima natirala ju je da se zgrči na stini ka bolesni galeb. Rukama je obgrlila ramena. Ruke su joj bile slobodne. Dobro je imat slobodne ruke. Njima možeš zagrlit sebe onda kad više nemaš nikoga ko bi te grlija. Oznake: more, Split, Jadrolinija, Bačvice, brod |
Njen internet
|
Kako se ono zva oni film? E, "Kad starci prolupaju". ***************************** Mater: Uajme šta je dobar oni članak od onoga... Ja: Jel? Aj baš ću pročitat. A di si ga našla? Mater: Pa, na internetu. Ja: Mama, znan da je na internetu a ne u poštanskom sandučiću. Ali di, na kojoj stranici? Mater: Pa, na stranici od mog interneta. Ja: Ne postoji TVOJ internet, mama! Postoji tvoja stranica, štajaznan, na fejsu, ili tvoj blog, ili tvoja mail adresa, ali ne postoji tvoj internet! Mater: Ma gospeti? Kad ga plaćan, onda je moj, a kad triba čitat, onda nije, a? Ja: Ajme poludit ću stebon!!!! Mater: A bogati šta si živčana najranije ujutro. Ja: Nisan živčana, nego pokušavan svatit di si našla prokleti članak! Mater: Pa, na mom internetu. Oli sidiš na ušima? |
03.04.2013., srijeda
Zaštitimo mame na internetu
|
Zove me mater ozdola. Ja san na prvom katu, ona u prizemlju. - Nu, dođ' doli čas! - Ma pusti me pijen kavu! (Dovikujemo se priko balkona.) - Ma molin te dođi! - Šta ću ti? - Ma neki Denis oće pričat smenon priko onoga skajpa! (Pomiču se škure na kućama od prvih susida) - Koji Denis? Odaklen je? - Ne znan, ali nije naš čovik. - Kako bogati znaš da nije naš? - Pa piše mu kraj slike. (susidi sad već otvoreno prisluškuju, napetost zbog Denisa raste) - A šta piše? - Ne znan, na stranjskom je! |